PAVIĆEVI RAČANI SU ŽIVA REČ I DANAS

"I da nije napisao nijednu beletrističku reč u užem smislu Milorad Pavić zaslužuje 'Račansku povelju" - rekao je Petar Pijanović na svečanosti uručivanja Povelje. "Pisac 'Istorije srpske književnosti baroknog doba', 'Istorije srpske književnosti klasicizma i predromantizma', potom monografske studije 'Gavril Stefanović Venclović' i drugih značajnih književno-istorijskih ogleda, Milorad Pavić je kao malo ko u istoriji naše duhovnosti doprineo afirmaciji račanske književne misli".

"Ovaploćeni u Pavićevim studijama, znameniti Račani nisu samo umne figure naše kulturne istorije, već i živa prošlost koja je delatna i u našem književnom vremenu - konstatuje Pijanović.

Posebno mesto u Pavićevom bavljenju Račanima zauzima Gavril Stefanović Venclović, o čijem je životu i delu napisao ne samo naučnu monografiju, već, u istom tekstu, i uzbudljivu knjigu koja ima i izrazitu književnu vrednost...

Podsetimo, još, da je jedan drugi znameniti Račanin - Kiprijan, imao sreću da bude učitelj Gavrilov. Učitelj besedniku koji je, kako u uvodnom slovu svoje knjige zapaža Pavić, 'zahvaljujući jednoj izuzetnoj pronicljivosti i sposobnosti uživljavanja, dakle jednom naročitom daru dalekovidosti mašte, očigledno znao o nama koji ćemo doći više no mi o njemu'. To nedovoljno znanje o Račanima i zavetna obaveza da se ono poveća, nadahnjuje one što umuju o 'braći Drinjanima' hoteći da osvetle vreme izronilo iz mraka 18. veka.

Jedan od njih je i Milorad Pavić, čiji bi daleki književni predak mogao da bude Gavril Stefanović. Nije otud čudno što je u jednoj rečenici, dajući skicu za Venclovićev duhovni portret, Pavić pomalo progovorio i o sebi: ' Uostalom, taj svestrani čudak, govornik, antologičar, prevodilac, pesnik, prepisivač, naučnik-enciklopedist i estetičar, koji je u svojim sentandrejskim, ostrogonskim, komoranskim i djurskim zvonicima ispisao gotovo dvadeset hiljada stranica na srpsko-slovenskom i čistom srpskom jeziku, i sve to iluminisao, našavši vremena da se bavi slikanjem ikona na drvetu, muzikom i ko zna čim još, taj monah koji je zaista na svoju predikaonicu pred šajkače na gornjem Dunavu izlazio noseći 'sablje u jeziku' - interesovao se za nas više no mi za njega'.