Старац Милија је био изузетно талентован епски певач. Потицао је из околине Колашина, али је највероватније зато што је убио неког Турчина, „добегао у Србију и настанио се у наији Пожешкој“.
Вук је старца Милију сматрао једним од најбољих певача иако је записао само четири његове песме. Све поуздане податке које о Милији имамо налазимо у Вуковим забелешкама о певачима у предговору четвртој књизи Српских народних пјесама.
За овог познатог и цењеног гуслара Вук је чуо 1820. године, али је две године покушавао да се нађе са њим или да дође до записа његових песама Бановић Страхиња и Женидба Максима Црнојевића, чије је не баш успеле варијанте већ имао. Зато је неколико пута писао кнезу пожешке нахије Васи Поповићу, али одговора није било. Када се у јесен 1822. Вук нашао у Крагујевцу код Милоша Обреновића, овај је Васи Поповићу послао писмо у коме му нарезује да „старца Милију жива доведе или мртва донесе, а нека уреди ко ће му код куће место њега радити, док се он одовуд врати“.
Старац Милија је у Крагујевцу провео петнаестак дана, а Вук је успео да забележи 3.000 стихова, односно четири песме: Бановић Страхиња, Женидба Максима Црнојевића, Сестра Леке капетана, Гавран харамбаша и Лимо.
Милија је био чудне нарави, а песме је знао само да пева, не и да казује. Да ли због потсмеха околине, или због чињенице да му је било напорно да Вуку стално понавља исте песме, тек старац се, добивши „накнаду за дојакошњу дангубу“, једнога јутра једноставно изгубио.
Вук о њему бележи и једну анегдотску цртицу: „Он није имао обичаја, пити ракију из оног суда, у коме му се донесе; него је саспе у чутуру, коју је о јанџику носио, па после певајући припије сваки час помало. Ко се деси код њега он му наздрави, кад оће да пије, а пошто се напије, остави чутуру опет у јанџик, не пруживши је никоме. Кад би га ко онда запитао, каква је ракија, он је имао обичај стресавши се и намргодивши се одговорити: ‘Зла, синко, и грдна, не море грђа бити, не дао ти је Бог пити.’“
Песме старца Милије и данас привлаче пажњу истраживача. У песми Бановић Страхиња жена помаже мужевљевом противнику. Овај мотив се појављује у усменој традицији многих народа, као у и неким познатим књижевним текстовима. Међутим, у већини текстова жена ће бити кажњена. Милијин Бановић Страхиња на крају ове дуге и динамичне песме каже „ја сам својој љуби опростио“. Овакво разрешење може бити израз хуманости епског певача и народа коме припада и пева, али свакако оставља и могућност нових и другачијих тумачења.
Чињеница да је Милија „знао још млого онаки песама“ и да о њему недостаје много података отвара простор за нова и аутентична истраживања.
Оставите одговор