Милутин Ускоковић

[назад]

ПОД АРЊЕВИМА

 

 

1

- Ово су твоје ствари - ослови поштански кочијаш Вељка Тодоровића, нишки акцентујући - За Ужицу?... Аји, качи се!

- Ај' и ти госпоја - обрати се он, пошто баци Вељков олињали кофер у шараге, једној женској која је стојала до поштанских врата, до очију умотана у црвен шал.

Затим с коња скиде два ћебета, сави их на своје седиште, погледа испитивачким погледом у кола, у путнике, у другог момка који му је помагао у товарењу поште, па онда првом рече: "Ај' сас здрвље!" а коњима: "Ге-е!"

Кола се заклимаше уз џомбасту крагујевачку калдрму.

Вељку није било право што је с њим једна жена. Мислио је да ће се пред њом морати устручавати, па да би је још у почетку одбио од сваке интимности, одговарао је на њене примедбе о рђавом времену, путу и поштанским колима са једним кратким: "Хм – хм."

Чим су изишли из вароши, он закопча до грла капут, натуче шешир на очи, покуша да запетља платнене капке на колским прозорима, увуче врат међу рамена, а руке до дна џепова, наслони главу на арњеве, и покуша да заспи.

Целу прошлу ноћ није могао спавати. До Лапова је било толико света, да је за све време стајао напољу, а од Лапова се зима удвостручила.

Био је још август, али је било хладно као пред снег. Ударио неки ветар с кишом оном ситном, игличастом, јесењом кишом која сипи по неколико дана. Прљава је магла заклонила небо и висила над самом главом. Из ње је пиштала, хладна као лед, вода, која је, са ветром, шибала и ледила све што стигне.

Ништа није било лепше ни у Вељковој души. Мрачне мисли, као тучни облаци, врзле му се по глави, а срце је, уморно и ислабело, лупало по празним грудима.

2

Путовао је у ново место где је последњим професорским распоредом био премештен.

Колико се разликовало његово садашње расположење од онога лане кад је путовао у Пирот, прво место своје службе. Радост што је већ једном добио једну сигурну зараду разбила му се о све веће обавезе, а воља за јавним радом скрхала се о неваспитану варошку дечурлију и општи паланачки нерад. Начинили су га фантазијом и будалом. При крају је дошао у сукоб са тамошњим прваком своје странке, једним маловарошким лисцем, који је од обичног гајтанџије постао командант читавог округа. Цео је Пирот знао сва чуда које је он чинио, али кад дође време изборима, сви су гласали за њега. Ако он не би био изабран, добошар би му сигурно дошао пред кућу, а ова је преча од општине и од државе! Једини се Вељко усудио да га јавно нападне. Газда се није бранио, већ је гладио своју дугу пепељаву браду и одговарао очинским гласом и смешкајући се да је Вељко још зелен, јер му треба још доста фуруна хлеба да поједе па да постане политичар и да није лепо од млада и школована човека да сумњичи људе који су носили букагије и трунули по апсанама за народ.

О распусту дође Вељко у Београд.

Био га се јако зажелео. Све муке ђака који живе од својих прстију биле су изгубиле своје мрачне црте у подрумској атмосфери једне паланке, а тихе калимегданске вечери, пијанке код "Три шешира", усамљене шетње са овом или оном другарицом, лаке љубави са газдаричиним ћеркама, шик даме из Кнез Михајлове улице, резолуције, манифестације, демонстрације, невођење рачуна о дану који ће сванути, све се то слило у једну милу слику неког давног, дуго несањаног сна.

Кад је изашао из воза, хтео је да се рукује са амалима, које је познавао све из виђења да се јавља дамама што су, у лаким летњим тоалетама, чекале шетни воз, хтео је да се пуже уз стубове електричних лампиона, скаче по неједнаким крововима, и да викне, колико га грло доноси, целом Београду:

- Ја сам се вратио!

Псовке амала који су се отимали о његов кофер тргле су га из наивног расположења.

Улице се нису биле много промениле. Нове куће се губиле у гомили неједнаких, поцрнелих страћара; металне оградице по скверовима изломљене као и пре, трава изгажена, дрвеће бело од прашине.

Људи су ишли не гледајући на њега.

Цео тај спољни Београд, остао је исти: запуштен и прљав. Али се његов Београд сасвим изменио.

Код "Три шешира" промењено вино.

Код "Стрика" нема више Маговчевића да шалама зачињава постан јефтин ђувеч.

На Малом Калимегдану изишле из моде љуљашке. Лизе и Аранке врцају куд и остале госпе.

Све веће даме отишле у бање.

По Великом Калимегдану виђају се само сеоске учитељице у чудним костимима и још чуднијим бојама.

Велика школа није му више била тако интимна да у њу сврати у које било доба дана.

Објаве, излепљене по таблама, више га нису занимале. Зидови су гледали на њега као на туђинца.

Старо друштво отишло. Ко је остао променио се. Грађанске слободе и Маћедонију замениле стипендије за иностранство и места у престоници.

Другарице га не гледају као друга већ као кандидата за женидбу.

Јулско сунце сажиже и последњи цвет по топчедерским пропланцима.

И као да је судбина хтела да разочарење буде потпуно, у министарству га примише врло рђаво.

Заузет општом тежњом за бољим местом, Вељко је био отишао тамо да моли за премештај у Београд. Два дана примања министар га није хтео примити. Шетао је по ходницима министарства и мислио шта је томе узрок. Министар га је док је био у опозицији, примао код куће на кафу, ласкао његовим способностима у раду и клубу и хвалио интересовање омладине за странку и програм. Сад је програм био остварен: странка је дошла на владу: министар је могао да га не прими, јер сад има других који раде! Трећег дана, кад се чекаоница потпуно испразнила и Вељко очекивао да ће га већ једном пустити у министров кабинет, јави му послужитељ благонаклоно да је "на моје посредовање министар рекао да га сачекаш у ходнику и да му кажеш шта имаш". Вељко се угризао за усне, па је пристао. Министар га није погледао, већ му је силазећи низ степенице, добацио преко рамена:

- Шта си то порадио тамо?! Мислиш да си још у школској клупи, па да можеш трабуњати којешта. Ти ћеш бити отпуштен чим спремим први указ.

Тодоровић оста као окамењен.

После се сети пиротског газде. Доиста, овај је, одмах после свог сукоба са Вељком, накитио овако писмо министру:

"Кога си нам овамо послао?! Опозиција чини све да несвесни народ привуче на своју страну, а ти шаљеш којекакву дерлад да јој још иду на руку. Тај млади господин почео је да плете интриге у самој странци у провидном смеру да је поцепа у корист опозиције! Али ја који... итд. итд... тражим да се он најури из службе."

Вељку се згади.

Реши се да пљуне на место васпитача српске омладине, кад зависи од добре воље једног гајтанџије. Чак узе табак и написа: "Господину Министру просвете и црквених послова". Али размишљајући како да састави акт о својој оставци пређе с мислима на будућност, која се као страшило појави пред њим.

Шта после да ради? Чим ће кроз две - три недеље платити стан оној бедници код које станује и од чега она живи? На универзитету се још могло све радити: ђак је па се опрашта. Али сад, кад је засукао бркове? Животу не треба знање из више математике, нити низови ланда у теорији таласања. Пред очи му изађоше сви познати дани немаштине, мршави ручкови, ноћи без вечере, недеље без дувана.

Низ просјака поређа се пред њим, закречаше и засмејаше му се, дозивајући га рукама.

Пред том сликом скрха се његов млади понос. И као хиљаде његових претходника, приста и он да сагне леђа, да се повуче у себе и да пусти нека га живот заноси у мутљаг и жабокречину. Али, савијајући се тако, Вељко Тодоровић не заборави да погледа на сјајне колоне свесног народа и његове ђенерале светла лика и висока чела, на слику својих дотадашњих политичких убеђења. Тад она прште као да је била на мехуру, а из прљаве сапуњавице уздиже се пиротски гајтанџија на чијем џепу стајаше написано:"Извор и утока власти".

У августу се сврши професорски распоред.

Многи Вељкови другови, гори од њега и у школи и у служби, и у странци, добише Београд или одсуство да иду на страну. Њему рекоше да ће му прогледати кроз прсте, као свом човеку, и да ће га само казнити премештајем у Ужице "без права на путне и селидбене трошкове".

И сад, у трећој класи на железници и у тврдим поштанским колима завијен у извештао зимски капут, без игде ичега, враћао се из Београда исто онако као што је први пут отишао у њега, али без ондашње наде и снова који су позлаћивали сву бедну стварност.

3

Капци на прозорима откидали су се и лупали о арњеве. Недозрели кукурузи крхали су се на ветру. С дрвећа је летело спарушено лишће. Вода се цедила с неба, из ограде, из земље. У хуци ветра и кукуруза чуло се мрмљање потока који је црвен од одране земље, јурио поред пута.

Од сунца нигде ни помена. Чинило се да се оно више никад неће вратити. Свуда киша, и само киша. Суморно су изгледала уозбиљена брда и замагљена дубодолина. Дим из раштрканих сељачких кућа жалосно се повијао, клизио низ поцрнеле кровове и падао на земљу у блато.

Покисли арњеви изгледали су још старији, још ружнији. Као злогук, они су се климали по блатавом друму, који је вијугао уз разголићене рудничке огранке. Коњи мршави, стари и уморни, упетљани у искрпљене амове, ишли су ногу пред ногу. Кад би кочијашу дошла воља да их потера мало брже и фијукне бичем, они би фркнули на нос, стресли гриве, закаскали неколико корака, па би опет стали да корачају лено и као од беде.

Над свим тим владала је зима, готово видљива, мокра, слузава, гадна. Није било силе која би је могла отерати. Свирепо је пркосила, мучила човека, завлачила се у ципеле, међу прсте, у одело, под плећке, у кости и срце.

Вељко се био сабио у ћошак од арњева. Браду је наслонио на груди да му је чело додиривало колено. Јежио се и стезао зубе да не цвокоће.

Кад би се тако савијен мало загрејао, несаница би га поново спопала. Тада би покушао да нађе место где би главу сигурно наслонио да му не лупа о арњеве. Али су се кола тако тресла да то није било могуће. Онда би палио цигару иако су га усне болеле и у гуши га пекло и парало од дувана.

Пут је био једнолик и све досаднији.

У једном тренутку Вељко се није могао више уздржати, те пусти из груди дубок, рањенички уздах.

- Вама је баш озбиљно рђаво? - упита га његова сапутница.

Он јој не одговори ништа. Мрзио ју је као симбол своје несреће, као неку матору вештицу, због које је време овакво.

- Да бар нема ветра! - продужи она љубазно, мада не доби одговора - Да човек изађе из коже!... Али, ви се смрзавате!

- О не!

- Како да не кад су вам усне помодреле као чивит!

- Па кад видите, што ме питате - осече се Вељко набусито.

Она ућута.

Прођоше једно село, прођоше друго. На једном ћувику ветар дуну јаче. Вељко нехотице зацвокта зубима.

- Бога ми, ви ћете се смрзнути. Нисте спавали па вам је још више зима. Него хајде да некако запетљамо ове капке. Метните штап попреко. Хеј, пријатељу, - обрати се она кочијашу - ти имаш канапе? Деде, помози нам да затворимо прозоре, па кажи газди да други пут удари кајише на ове капке. Иначе ће пуцати по новинама!

Пошто успеше да затворе прозоре, сапутница му рече да легне по целој клупи, а она ће сести кочијашу за леђа.

- Ево и ово ћебе! Кочијашу је довољно оно друго. Наместите се слободно. Тај мој завежљај можете метнути под главу. Неће му ништа шкодити.

Она га затим уви у ћебе, као дете, погледа у небо е да ли се сунце где не види, па онда седе иза кочијаша наслони главу на руку и тако оста, мирна и стрпљива.

Вељко се одмах другаче осети. Ћебе је било доста топло. Глава му није одскакала тако често. Сан му поче да наваљује на очи, и после кратког времена он заспа путничким полусном, будећи се с времена на време кад би кола ударила о какав већи камен.

4

Кад су стигли у Милановац био се добро испавао, те се диже, направи место поред себе и својој сапутници и да би загладио своје раније грубо понашање представи јој се и ласкаво се захвали на пажњи и љубазности.

Она му пружи руку и, осмехнувши се, рече да се зове Косара Марићева, телеграфисткиња, и да путује у Пожегу по премештају.

Киша и ветар били су већ престали. Подневско сунце просијавало је кроз облаке, који су се, позлаћени и насмејани, све више размицали. Суморну, влажну атмосферу одгонио је лаки бистар зрак.

Госпођица Косара скиде с главе свој шал, те ју је Вељко могао боље видети.

То је била девојка већ прешла тридесету. С лица јој је било нестало оне светлости која прави разлику између девојке и жене. Испод очију већ се скупљале кратке, а дубоке боре и по слепом оку правиле као неку лепезу. И чело јој је било заровашено са две три боре, мање приметне. Кожа на бради деформирала се и хватала у грч. По образима су се могле приметити маље, доста дугачке, међу њима некакав модар прах: остатак од пудера или коже која се љушти. Ипак се видело да она није толико стара колико је по лицу изгледала. Крупне очи сијале су још ватром душевне младости. Осмех око усана био је жив и несташан. Груди је имала пуне, мишице јаке, врат и рамена округла. Коса и цела тоалета давале су утисак једне сразмере. Боје су одговарале њеном лицу, а фризура и крој хаљине њеној појави. Укратко, госпођица Марићева није могла више на јуриш освајати, али се још могла допадати.

Разговор је текао све брже, прелазећи са обичних предмета на све интимније. Пут од Милановца бивао је занимљивији. Зима се осећала још само у ногама, Вељко се развеселио. Пред то мало удобности заборављао је на горко разочарење и муке које је доживео за тако кратко време. Одушевљавао се занимљивим призорима које су сретали у природи. Обраћао је пажњу својој сапутници на сељаке и сељанке које су пролазиле поред њих. С часа на час цитирао би какав стих који би му пао на ум, или би певушио:

Мој се драги на пут спрема
и пева
Ја му, јадна, коња седлам
и плачем.

Кад су дошли под Јелицу, изиђоше из кола, да коњима олакшају, и почеше се пети уз брдо преким путем.

Уз пут Вељко наиђе на некакве купине, набра их пуну шаку и понуди својој сапутници. Она прими само половину, остављајући другу за њега. Да би му се одужила, она откину један позни цвет и закачи му сама на рупицу од капута. Вељку се то допаде. Сети се како је тако лутао по београдској околини са својим другарицама и одушевљавао се дивљим цвећем и сумњивим вином по сеоским механама.

С врха Јелице отвара се величанствен изглед на чачанску котлину. Долина се пружила као дивовски ћилим, изаткан од њива, ливада, брежуљака, гајева и винограда. По средини се беласа Морава, а наоколо Овчар, Каблар, Рудник и сплет плаветних ибарских планина издижу своје озбиљне главе и као вековни стражари, чувају ту добру земљу. Све се то преливало у хиљаде боја прве јесени таласајући се од једног села до другог. Понегде видело се понеко чобанче и чули се отегнути, неразумљиви сељачки дозиви и одзиви.

На врховима планина другојачије се мисли него у долини. Човек се осећа слободан и пуноправан члан природе, мирне и довољно простране за сваког. Губе се ситне мисли и обзири, те инстинкт, основ свега што је велико, расте и јача.

Вељко је седео на једној стени поред своје сапутнице, занесен сувим морем које се ширило испод њега. Чинило му се да се нешто од њега откида, да му се цепа грађанско одело и показују се слободне груди, као у сељака што проводи цео свој живот по тој дивљини. У њему се будило нешто животињско, умртвљено досад варошком средином и вештачким животом. Постајао је слободан као чобанчад, ватрен као дивљач што ту станује, несвестан као храшће, као земља, као сунце, што вековима живе а не знају и неће да знају за правила и обичаје.

Нека паучина обавијала се око њега и вукла га на развијене груди Косарине, која је, непомична и послушна, седела близу њега, тако близу да је осећао миловање њене сукње. Оштар планински ваздух није хтео примати његов говор o замењивању ралице модерним плугом и пропаганду за земљорадничке задруге, већ га је боцкао и терао да говори о снажној боји планинског цвећа о тајанственим дубодолинама, разблудној мекоти влажне маховине и о страсном сељачком љубакању по шипразима и сувом; давно опалом лишћу. Говорећи тако, он се опет осети срећан као у доба које је прошло, кад је чекао по читаве сате да се капија отшкрине за један пољубац, за један загрљај.

Лак планиниски ветар ћарлијао је око Косаре и мрсио јој је густу косу. Очи су јој биле замагљене, уста насмејана. У разговору им усне нису биле даље него један педаљ. Вељку дође мисао да их састави и да тако допуни романтичну идилу јеличке планине.

У том тренутку затандркаше кола иза стене, и згучени, прљави арњеви појавише се на путу. Као хладан ветар, они одуваше сунчеву атмосферу, у којој се Вељко налазио. Он уста, прогута пљувачку, попе се у кола поможе Косари да се и она попне. Додир њене руке лако му проструја кроз тело.

5

Пут с Јелице иде све наниже.

Коњи ударише у кас. Арњеви се заклимаше као пијани, а шараге залупаше.

С времена на време, путници су се нехотице додиривали. Вељко би осетио на самом себи меку женску мишицу и глатко колено. Струја крви пролетела би му кроз жиле и нагло би се зауставила у срцу.

Кола су брзо одмицала, те путници стигоше још за сунца на Потајник.

Коси, црвени зраци сунца које је залазило чаробно су осветљавали дивље брдо, сво обрасло у папрат. Раштркано и поткресано дрвеће добијало је озбиљан изглед. У њиховој сенци крио се бај и тама. Све је почивало мирно и ћутећи. Ниједне тице да запева. Пут се спуштао прав као стрела. Кола су вратоломно јурила. Шкрипа укочених точкова злокобно је одјекивала кроз пустош као по некој пећини. Кочијаш се нагнуо напред и све више скраћивао узде. Али су коњи гоњени од самих кола, јурили као луди. Најмања непажња водила је у провалију, која се одоздо кезила, мрачна и подмукла.

Тела су одскакала од седишта. Косара је била премрла од страха. Кад би се кола нагнула, њено би се цело тело наслонило на Вељково, да после поново одскочи и удари о арњеве. Да би је заклонио, Вељко пребаци руку преко њених широких плећа.
У лудој брзини кола, у ваздуху где се једва могло дисати, а држећи једно женско биће у загрљају, Вељко се осети као на врху Јелице.

Кола су јурила све брже. Сунце се заклањало за ужичке планине. Тишина у природи постајала све дубља, мрак у колима све већи, кочијаш све задубљенији у свој посао. Косара послушнија а Вељков загрљај све чвршћи.

Наједанпут, не размишљајући, ни зашто ни како, Вељко стеже своју сапутницу свом силином и прошапута:

- Ја вас волим.

Она се трже, погледа га оштро и изненађено, па сабијајући се у један угао, рече му:

- Ви сте луди!

Кочијаш се окрену, па не видећи ништа у мраку, погледа у страну, пљуцну и опсова нешто коњима. Беху већ сишли низ Потајник.

- Зар се изјављује љубав овде где можемо сваки час погинути! - рече му она после кратке паузе, па затим прште у смеј.

Смејала се из дубине душе пискавим, хистеричним смејом, који је тресао арњеве, разлегао се далеко по мраку, враћао се у одјеку и бивао све већи, и све луђи.

- Извините, али то је тако смешно! Ко је још ту... Пи -хи, хи-хи, хи-хи, - и Косара не могаде довршити реченицу заценувши се од смеја.

Вељко је у први мах погледа разрогачено. После дође к себи. У срцу му наста осека, као да га је неко полио хладном водом. Колико је високо био узлетио, толико је ниже пао.

Осети се у дну душе исмејан и понижен. С тим понижењем повратише му се и спомени свих ранијих одрицања и падања. Сети се како га је министар примио, како га је пиротски чаробаџија изиграо, како су га паланчани исмејали. И са живота на универзитету прште слатка илузија. Опомену се другова који су му били најближи, а ломили му врат иза леђа. Сети се и другарица... Све је било срачуњено на добит; кад ове више није било, онда су га остављали, занемаривали, исмејавали, себично и без милости. Исмејани су били сви пољупци и клетве.

И последње опсене попуцаше.

Пред њим се појави живот го, прост, одвратан. Виде се опкољен чивитарима, варалицама, свирепим разбојницима, гомилом гладних паса који отимају један другом залогај из уста. Осети се сам, страховито сам, без пријатеља, без друга, без куће и кућишта, без отаџбине.

Згурен у ћошак, осећао је како му се срце стеже од јада.

Болан и дрхтав поглед ишао му је поред коњских ушију изгубио се у сребру облака који су се - колико се могло спазити испод арњева - видели на западу. То је сунце одлазило у друге, туђе земље, где су поштанска кола удобнија и где гајтанџије, не смењују професоре. И он хтеде да полети за сунцем, али су арњеви били ниски, а он, прикљештен под њима као робијаш.

Коњи су тромо каскали и стрпљиво вукли свој терет. Арњеви су се климали достојанствено. Стара се девојка још смејала. А Вељку Тодоровићу, прикљештеном и немоћном, отимао се уздах, широк као једна цела земља.

 


[početak][sadržaj][geografija][kultura][manastiri][privreda][turizam][sport][organizacije][webmail]
[zanimljivosti][adresar][dogadjaji][druženje][informacije][mediji][autori][sponzori][email]

www.uzice.net

Jugoslovenski TOP Portal