Милутин Ускоковић

Милутин Ускоковић

Милутин Ускоковић је најбољи књижевни стваралац кога је Ужице изнедрило пре Првог светског рата и спада у ред најзначајнијих прозних имена српске модерне на почетку двадесетог века.

Рођен је у Ужицу, на Липи, 4. јуна (по старом календару) 1884. године. Још као дете је осетио немаштину и беду осиромашене трговачке куће. Његови родитељи Мијаило и Софија имали су једанаесторо деце а после пропасти трговачке радње нису имали сталне изворе прихода. Као дете, будући књижевник није дуго проговорио. Пошавши у школу, писао је парчетом оловке јер је мајка била принуђена да једну оловку пресеца на три дела.

После завршених шест разреда гимназије, колико је имала ужичка Реалка крајем деветнаетог века, Ускоковић је пешке отишао из Ужица у Београд да би наставио школовање.

Примао је државну помоћ и сам се издржавао. Држао је кондиције и радио као практикант у Државној статистици, Општинском физикату и Министарству унутрашњих дела. Сарађивао је са листовима за скроман хонорар и живео животом дошљака који ће касније описати у својим делима.

У Београду је завршио седми и осми разред гимназије и студије права. Три године је провео у Женеви, где је 1910. године одбранио дисертацију из међународног права о царинама и стекао титулу доктора правних наука.

Панорама Ужица

Као и већина људи који кратко живе, Милутин Ускоковић је много и упорно радио. Први литерарни рад објавио је 1901. године. Тада је имао само шеснаест година. За време свог кратког живота, који је трајао само тридесет једну годину, четири месеца и једанаест дана, Ускоковић је објавио пет књига: две збирке цртица и песама у прози: „По дживотом“ (1905) и „Vitae fragmenta“ (1908), збирку приповедака „Кад руже цветају“ (1911) и два романа: „Дошљаци“ (1919) и „Чедомир Илић“ (1914). У пишчевој заоставштини нађен је нацрт збирке приповедака „Успут“, која је објављена 1978. године. Преводио је са француског и бугарског језика.

Ускоковић је припадао студентима који су били југословенски орјентисани. На Конференцији југословенских студената, која је одржана у Софији 1906. године, поднео је реферат у коме се залагао за балканску конфедерацију и зближавању јужнословенских народа. Поносио се успесима Србје и њених савезника у Првом балканском рату и победама над Турском. Међутим, тешко га је погодио рат између Бугарске и Србије 1913. године јер је рушио његове политичке идеале о јужнословенској конфедерацији. Ново разочарење је доживео 1915. године када су Бугари напали Србију и, заједно са Аустријанцима и Немцима, учествовали у њеном окупирању. Болешљив и претерано осетљив, Ускоковић није преживео пропаст отаџбине. Повлачио се из Скопља, где је радио у Српском конзулату, према Нишу и стигао до Куршумлије. Ту је сазнао да му је одступница пресечена и, у једном тренутку малодушности и депресије, скочио је у таласе набујале Топлице и утопио се. Било је то 15. октобра 1915. године.

По породичном васпитању Ускоковић је био патријархалац, а по образовању европејац. Познавао је француску, немачку и руску књижевност и био, у своје време, модеран писац. Већина његових цртица, кратких прича, песама у прози могла би и данас да се уврсти у савремено стваралаштво, јер, ни по форми ни по садржини, не заостаје иза савремених остварења те врсте.

Ускоковић је припадао групи младих књижевних стваралаца који су на почетку двадесетог века одлучно кидали везу са реалистичком традицијом српске књижевности. Они су уносили нове теме, нова расположења и друкчији однос према животу.

Милутина Ускоковића није интересовала сеоска проблематика, којом је испуњена проза српских писаца претпрошлог века. И у приповеткама и у романима он је писао искључиво о паланачком и градском животу. Теме је налазио у Ужицу и Београду. Приказао је економско пропадање Ужица и брз развој Београда и његово прерастање у модеран град. Писао је о трговцима, чиновницима и новинарима; о ђацима, студентима и кућним помоћницама. Његове слике Ужица и њеове живописне оклине спадају у најбоље описе у српској књижевности на почетку двадесетог века. У поређењу са његовим претходницима, Ускоковић је дао ширу, свестранију и уметнички модернију слику Београда, па је, с правом, сматран творцем београдског романа и значајним представником „београдског стила“.

Одступање од реализма и коришћење више различитих уметничких поступака: приказивање новог и пасивног књижевног јунака; суптилне психолошке анализе књижевних јунака оба пола; описи засновани на субјективним расположењима, импресијама и асоцијацијама и употреба нормативног књижевног језика, као и интелектуална изграђеност стила, представљају одлике књижевног дела Милутина Уускоковића.

Излагање на Годишњем збору Културно-просветне заједнице Ужице, 27. јануара 1996. године.

ДЕЛА МИЛУТИНА УСКОКОВИЋА

У част овог писца, 1993. године је установљен књижевни конкурс са његовим именом.

Панорама Ужица

Поделите:

Места:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *