Давне 1537. године, у селу Врутци, недалеко од Ужица, завршено је штампање Четворојеванђеља, прве штампане књиге на тлу данашње Србије. Монах Теодосије и његова сабраћа у манастиру Рујно оставили су трајан споменик српске писмености, само осам деценија после Гутенберговог открића покретних слова које је отворило нову еру у размени порука међу људима. Тај подвиг рујанских монаха симболичан је почетак ове приче о Ужицу, о његовом историјском и ововременом трајању, која се ставља на светску рачунарску мрежу са циљем да овај град, његово културно наслеђе и савремени живот у њему буду и на тај начин доступни заинтересованим читаоцима.

Ужице се у писаним документима под тим именом први пут помиње 9. октобра 1329. године, у једној задужници из дубровачке канцеларије, мада неки историчари препознају Ужице у Повељи византијског цара Василија II из 1020. године, где се у списку места Београдске епископије помиње насеље под називом Омцон. А трагови људског живота откривени на више локација у овом крају потичу још из неолита (5.500 г.п.н.е.). За Ужице се тврди да је варош келтског порекла, старо око 20 векова. И из римског и византијског периода овде су пронађени трагови развијених насеља

У средњовековној Србији, за време династије Немањића (XII-XIV век), у овом крају су познате великашке породице Растислалића, Војиновића и Алтомановића. Моћног Николу Алтомановића срушио је кнез Лазар, уз помоћ босанског краља Твртка, отприлике 1373. године. После пада Србије под турску власт 1459. године, Ужице се у турским земљишним књигама помиње 1476. као село, али у XVI веку доживљава брзи успон. Када га је 1664. године посетио турски путописац Евлија Челебија имао је одлике развијеног града, са око 5.000 кућа и 15.000 становника. Ужице је од Турака први пут ослобођено у Првом српском устанку 1805, па 1807, а турско становништво потпуно га је напустило 1862. године, после великог пожара у коме је изгорео цео турски део вароши. Од тада српско становништво гради свој нови град.

У Ужицу су прва редовна основна школа и гимназија почеле да раде 1839. године, пошта – 1841, болница – 1853, читалиште – 1856. А 1866. године Ужице се и званично сврстава међу вароши у Србији. Генерални регулациони план „окружне вароши Ужице“ завршен је 1891. (први потиче из 1863), струја је уведена врло рано – 1900, а телефон 1904. У лето 1912. године Ужице је железничком пругом повезано са Београдом. Свему томе основа је развијено занатство и трговина. Још у другој половини XVI века овде живи трговачка колонија Дубровчана, о чему има података у дубровачком архиву. А већ 70-тих година XIX века почиње индустријска производња (чоје и ћебади, коже…).

Два светска рата значе и за Ужице године страдања и назадовања. Али XX век доноси Ужицу солидну развијеност, индустријализацију, урбанизацију и велики прилив становништва.

Ратови на простору бивше Југославије у последњој деценији прошлог века, економске санкције међународне заједнице и бомбардовање НАТО пакта 1999. године узроковали су стагнацију у развоју, пад индустријске производње и животног стандарда становништва.

Прве деценије овог века донеле су привредни опоравак, раст приватног сектора, а убрзаном градњом шири центар Ужица значајно мења свој изглед са новим пословним и стамбеним зградама.

Ужице је данас модеран град, један од макрорегионалних центара Србије, административни центар западне Србије (Златиборски округ). Општина Ужице заузима територију од 667 квадратних километара са 41 насељем и 82.723 становника, а у самом граду живи 53.607 становника.

У граду делује низ институција културе  (Библиотека, Позориште, Музеј, Галерија, Историјски архив, Културни центар), 11 основних школа, 6 средњих школа (Гимназија, Економска, Техничка, Техничка „Радоје Љубичић“, Уметничка, Медицинска) и две високе школе (Учитељски факултет, Академија Западне Србије-одсек Ужице).