Knjizevni kokurs 'Milutin Uskokovic'
[насловна страна]

Прва награда на конкурсу
”Милутин Ускоковић" за 1999. годину

Владан Матијевић

ПРОЛЕЋЕ ФИЛИПА КУКАВИЦЕ

 

7

Трчим укруг и машем рукама. Трчим укруг и машем рукама. Трчим укруг и машем рукама... Испољавам своје усхићење. Опасно је по штитну жлезду гушити осећања у себи и због тога се овако понашам. У време када сам почињао да испољавам радовања трчањем и махањем руку чинило ми се то помало блесаво, али сада ми је симпатично. По одећи и по коси закачио сам птичје перушке и осећам се још боље него у обичним тренуцима радости. Перушкама се китим само у изузетно свечаним приликама, у приликама као што је ова. Ходајући парковима сакупио сам лепу збирку разноразних перушки. И пријатељи су ми с путовања из иностранства увек доносили по неку велику шарену перушку, најчешће украсне или егзотичне птице. Једино немам перушки птица певачица, ако и имам, то је због мога незнања да је та птица птица певачица. Њих уопште не волим. Док друге птице кљуцају, траже храну, праве гнезда, брину о потомству, певачице свирају курцу. Тако су неодговорне, а то мрзим.

Давно сам заборавио да се смејем, зато, уместо смеха, трчим и машем рукама. Трчим и машем рукама. Трчим и машем рукама... Успорено трчим и, такође успорено, машем рукама, повремено чинећи балетске скокове. То све личи на подражавање птице дугачких крила која се залеће да би се одвојила од земље и полетела. Руке су ми широм раширене и при махању њихове амплитуде су мале. Обе руке истовремено (то се ваљда подразумева) подижем и спуштам, покрећем их само незнатно у раменима, а у лактовима нимало, једино су ми зглобови шака максимално покретни, њима машем горе-доле, али и то чиним успорено и синхронизовано. Када ми је лева шака горе, и десна је, као уосталом и руке, а кад спустим руке у нижи положај, тада спустим и обе шаке. При подизању руку, мало издигнем тело, а када спустим руке, и у коленима се мало спустим. Сваки четврти пут при издизању тела одскочим од патоса симулирајући тако да покушавам да се одвојим од тла, то јест, да покушавам да полетим. И све тако. Укруг. Док се не уморим, или док не заборавим зашто се радујем.

1

!?..

2

Иако сам затечен и запрепашћен, за трен сам се снашао. Рекао сам није то моје. Тако сам убедљиво и хладнокрвно зазвучао, да сам се и сам зачудио. Окренуо сам се и почео да зверам по соби глумећи да нешто тражим. На тај начин сам покушао да га избегнем, међутим, без успеха. Испред мене, у соби, моја станодавка упорно стоји испружене руке и држи га међу прстима. У ушима ми одзвања њен прилично радостан глас имаш пиисмооо. До сада нисам ни слутио да је толико зла да не може ни да прикрије радост због туђе невоље. Смешка се, а ко зна шта пише у писму. Јесте, јесте твоје, пише твоје име. Курво матора, ти знаш које је моје име, мислим у себи. Офарбај се у плаво да сви знају да си курва. Вероватно је осетила да се у мени кува и више не изгледа радосно, изгубила је и наду да ћу пружити руку да га узмем, па писмо спусти на сто, окрену се и пође. Кроз отворена врата погледах напоље. Време је одвратно. Сија сунце, а то погодује вирусима. Изашла је и затворила врата. Пришао сам столу, нагнуо се над писмо. На коверти стварно пише моје име. Страшно.

Затворим очи, па их нагло отворим, не вреди, на столу и даље стоји писмо на коме пише Филип Кукавица тридесет две хиљаде Градац улица Мила Радосављевића Абаза шездесет два кроз три. Све без грешке. Човек није свестан како проблеми могу изненада да дођу. Не смем да се усудим да га дотакнем, а камоли да га отворим. Чини ми се да би ми било лакше да је адресирано писаћом машином, овако, писано руком, изгледа исувише интимно. А ја, ако се нечега бојим, бојим се интимности. Као прибор за писање коришћено је налив-перо. Да је падала киша док је писмо путовало,можда би се оквасило, па би се слова замрљала и писмо ми не би ни било уручено. Али киша није падала, мастило је остало суво. Рукопис којим је адресирано писмо ситан је и педантан. Мислим да би се за њега могло рећи да је женски. То тек може бити опасно. Што женско зна да састави писмо, сачувај боже. Једно такво писмо уме да упропасти читав живот. Слова су помало шиљаста, благо накренута на леву страну. Било би добро да сам графолог, они на основу рукописа умеју да одгонетну карактер човека, али нисам графолог. Ја сам несрећник кјои је ни крив ни дужан добио писмо.

У горњем десном углу писма је марка претежно цигла црвене боје. Чини ми се да на њој видим неке зграде и воду испод њих. Близу њене доње ивице нешто пише, вероватно шта је на њој, али то је толико ситно за мој вид да и не покушавам да прочитам. Марка је доста бледо неубедљиво поништена. На печату се не разазнаје датум који говори када је ударен, једино се назире једна јединица и, мислим, седмица. Не разазнаје се ни име места у коме је печат ударен, само су јасна два-три слова од којих једно и није из наше азбуке. Поред марке је залепљена затвореноплава правоугаона налепница на којој белим словима пише By аир маил / Пар авион. Разумео сам оно авион. То ми је довољно да се још више забринем.

Одважих се и брзо, као да ће да ме опржи, окренух писмо, и спустих га на сто, на исто место. С друге стране ништа није написано, нема имена онога ко га шаље. Да има, па да великим словима преко мога имена напишем ПРЕМИНУО и да писмо вратим пошиљаоцу неотворено. Али далеки пошиљалац је очигедно мислио на све. Та мисао ми буди велику нелагодност.

3

Она натире тесто и пева о Цоко Цоко, црно око, гарава девојко... Морао сам да одем до станодавке. Питам је да ли је негде потписала кад је узела писмо. Зачуђено ме гледа, не пева више. Руке су јој још у тесту, само сада мирују. Њено држање је прилично измењено. У моме питању је очигледно осетила страх, па ми зато доста тихо, малтене поверљиво, каже нисам, нашла сам га у сандучету. Овога пута нема ни трага оном њеном радовању које је испољавала онда када ми је донела писмо. Курва матора. Пита ме зашто те је толико узбудило писмо, и пиљи у моје очи, хтела би нешто више да дозна. Сада је и она, као, забринута. Није ме узбудило, онако питам, кажем, а мислим видео бих тебе да си га ти добила. И одлазим. Не знам шта да мислим, ипак је добро што није ништа потписала.

Враћам се у своју собу и гледам у њега као у неку опасну зверку што ми свакога часа може скочити у очи. Не усуђујем се да га бацим а, нормално, не смем ни да га отворим. Не знам шта ћу, а и ко би знао да му се овако нешто изненада догоди. Мислим да је најбоље да одложим решавање проблема за касније. Мора да ће ми једнога тренутка само доћи на памет шта да урадим. Узимам писмо и подижем га са стола. Језа ме обузима док га држим. Између кажипрста и палца осећам његову дебљину. Ко зна шта ту пише. Стављам га на витрину. Боље ту да стоји него на столу, ако ниша, ту је неупоредиво мање изложено мом погледу. Трудићу се да о њему не размишљам. Ако буде среће, заборавићу га.

4

Знао сам. Ту је. И овога јутра, као и сваког претходног, пво сам проверио да ли је писмо још увек ту. Али, иако је оно ту, и даље се надам да га једнога јутра нећу затећи, да ће само нестати и решити ме брига. И тада ће ми још остати да убедим себе да га никада нисам ни имао, већ да сам све ово сањао. Али како дан одмиче, све више ми се чини да су моје јутарње наде блесаве и све чешће помишљам да ће ме писмо чекати до судњег дана, и дан после. Трудим се да о њему не мислим, међутим, ја о чему мислим, мислим само о њему. Апетит сам скроз изгубио, зловоља ме не напушта. Све чешће помишљам на самоубиство.

Станодавка ме на кратко погледа испитивачки, а онда ми окрену леђа и некуда шмугну. Одавно већ бежи од мене и понаша се као да је преплашена. Ветар хоће да ми изломи кишобран. У унутрашњем џепу носим писмо, и ово је мој најблискији контакт остварен с њим. Није ми лако, али морам истрпети да бих повратио пређашњи мир. Мој најбољи пријатељ Страцимир у кокошару належе неку патку. Одмах сам покушао да га збрзим, да му поклоним писмо. Али он се није дао преварити. Не часећи ни часа почео је да се прави луд, и да се нешто ишчуђава и да говори али то је твоје писмо. Ако је моје, узми га ти, мени не треба, убеђујем га. Не вреди. Обећавам му, из моје збирке птичјих перушки, све перушке које су ми дупликати. Међутим, он једнако понавља али то је твоје писмо, не разуме. Разумеш ти добро, мислим се. Дође ми да му шутнем патку. Он ми више није пријатељ. Истина, ни ја не бих узео његово писмо, али он то не може да зна. Киша све јаче пада. Она патка ме безобразно гледа. Иако сам разочаран и љут на Страцимира, не одлазим. Много би ми значило и то, када би прихватио, да узме писмо бар на два-три дана. Плачним гласом га молим не мораш ни да га отвориш ако нећеш, само га причувај док се ја мало одморим и док се наспавам, па ћу га поново узети. У првом тренутку, лепо се видело, био је спреман да ми изађе у сусрет, а онда се изненада уозбиљио и категорички одбио. Нисам глуп. Схватам: ја сам писмо добио, ја га морам и испаштати.

5

Убићу станодавку! Нема ми друге. Морам. Ове ноћи ћу испланирати савршено убиство, и миран сам. Убиство је предуслов да бих могао са срца да збацим тешки камен. Једино решење које ми се намеће у вези са писмом јесте да га спалим, овако још не отворено, и да се после правим као да га нисам ни примио. Проблем је станодавка, која може у свако доба дана свакоме рећи да га јесам примио, и због тога јој морам смрсити конце. Неће ми бити лако, али кад помислим да ћу се тако ослободити даноноћних мука, више сам него сигуран да ћу за убиство смоћи снаге. И после могу да певам.

Нека живи курва матора! Када сам се сетио да и Страцимир зна за писмо, одустао сам од идеје да је убијем. Мислим да би било превише да убијем и станодавку и Страцимира због једног писма. И оно што је наизглед најтеже, у ствари је једино решење. Отворићу писмо. Па шта буде. Било каква садржина писма можда је и боља од оваквог живота. Уосталом, уколико ми се садржај не буде допадао, коверат ћу поново залепити и све ћу вратити у пређашње стање, а себе ћу натерати да се понашам као да писмо нисам ни отворио и као да не знам шта у њему пише. Због тога што не могу ни да замислим леп садржај, писмо морам отворити пажљиво, нипошто не смем дозволити да се оштети.

6

Ко би могао да се нада оваквој срећи. Унутра је било једино могуће добро решење.

Отворио сам га чим је свануло. Нисам попио ни јутарњу кафу, нисам ни могао да је попијем. Одкад сам одлучио да отворим писмо, свакога јутра сам га узимао, руком му одређивао тежину, окретао га, загледао, а онда га враћао на витрину и одгађао отварање за сутрадан. Претходне ноћи, чврсто сам одлучио да више не одлажем његово отварање. Осетио сам да је време да се суочим са оним што ми је писано. Шетао сам по соби целе ноћи, нисам ни легао, а камоли покушао да спавам. Када је почело да се раздањује, као у бунилу, ставио сам на шпорет воду да се греје и држећи писмо изнад лончета преплашен чекао да водена пара одлепи коверат. А сада ми се очи влаже од неизмерне радости. Рука ми држи лист чистог белог папира.


ВЛАДАН МАТИЈЕВИЋ: ЧАЧАНСКИ БАСАРА

Владан Матијевић (1962), песник и приповедач из Чачка, до сада је три пута учествовао на конкурсу ”Милутин Ускоковић„, а на конкурсу за 1999. годину његова прича ”Пролеће Филипа Кукавице„ добила је прву награду.

”Чачански Басара„, како га често у литерарним круговима називају, до сада је објавио два романа: ”Ван контроле„ (Дечје новине, 1995), и ”Р. Ц. Неминовно„ (Рад, 1997), за који Михајло Пантић тврди да га је могуће читати на неколико различитих начина, али ће дефинитивни исход свих тих могућности неминовно бити одређен осећањем метастазираног апсурда у који, као у вакуум крајњег бесмисла, грезну сви јунаци, више лутке, више прикази и карикатуре, него стварни ликови са душом и карактером.

Објавио је и збирке песама: ”На каменом плочнику„ (1982), ”Не реметећи расуло„ (1991) и ”Самосвођење„ (1999).

Матијевић се дуго бавио роцк&ролл-ом, а као своје литерарне узоре помиње Кафку, Хармса, Бекета...

Живи и ради као инжењер-технолог у Чачку.

 


[početak][sadržaj][geografija][kultura][manastiri][privreda][turizam][sport][organizacije][webmail]
[zanimljivosti][adresar][dogadjaji][druženje][informacije][mediji][autori][sponzori][email]

www.uzice.net

Jugoslovenski TOP Portal