Knjizevni kokurs 'Milutin Uskokovic'
[насловна страна]

Прва награда на конкурсу
”Милутин Ускоковић" за 2000. годину

Радивој Шајтинац

БЕЗГЛАСНО ЗАЧЕЋЕ

 

 

"Старац је имао једну жељу: "Од онога дана када сам се удостојио да ступим у свету обитељ", говорио је он "увек сам молио Господа да ме спасе изненадне, неочекиване смрти. Молио сам Његову доброту да ми допусти да се пред смрт разболим и то што је могуће више"

(Валаамски старци, Добар плод пустиње, Мисионарски центар манастира Хиландар, 1997. страна 75)


Добри мој, почео бих ову причу много теже и невољније да сам, рецимо, унапред био оптерећен бригом о редоследу догађаја. Али то ме је, по свему судећи, прошло, доста благовремено и зато ми се чини да ће слегање измишљених, туђих, сећања учинити да ова повест буде читка, у том кратком одломку времена, колико ће неко за њу одвојити део своје пажње.

Зато и нема, знаш, оних очуђујућих, почетних реченица у којима се Почетак пресијава као нешто затајено, изненадно, нагло и подређено накнадном (само) изненађењу.

Залутао сам данас у пусто поље, зимски предео. Расипао хладно брашно иња са безбојног бусења смрзле, лединске травуљине и ледом окорелог, бодљикавог грмља. Видео сам ледене локве и лажне, беле конце заточене децембарском хладноћом и, након једне срне и неколико усплахирених зечева, дошао до оног места у пределу где је виноградска кућа, колиба, скоропочившег, пољочувара Констанитина Радованова. У том делу атара једине куће биле су салаши породице Конрад и та, од набоја, пољочуварска колиба.

Породица Конрад имала је четворо деце а ниједноме се није знао отац. Софија - Жофика Конрад била је вредна, уредна и одрешита жена. Сви усеви око салаша били су благовремено и сејани, и ђубрени и кошени. Наравно, уз помоћ мобе и власника околних њива све је то било обављено онако како то овдашњи, вечни календари намећу. Увек се на крају сетве, вршидбе, жетве или свињокоље све завршавало обилном и раскошном вечером на Жофикином салашу. Било је љутог, мађарског пилећег паприкаша, било је вруће српске проје, гулаша и великих тоцких кнедли са сиром и месом, печених паприка ајвара и голупчије супе, кифлица са салом и сиром а, боме, и чесница и то, да не верујеш, за оба Божића.

Свега сем мужева и очева.

Деца су у школу долазила чиста, уредна а ја се сећам да је свако од те деце у школу, за собом, доносило неки јасно распознатљив мирис па је тако најмлађи Золи, увек по мало мирисао на љуту свежину врапчијих и голупчијих гнезда, да је, годину дана старији Карчи мирисао на једре клипове кукуруза и тек уплашћене детелине а да је најстарија Ема мирисала на драгољуб и мушкатл. Кад изађу из тесног ходника граднуличке школе онда сви ти мириси нестану. Остану само они иза наших градских и приградских кућа: невидљиве опанице од похованог меса, јак штирак из крагни и манжетни, различити сапуни и зној, зими у порубе и рукаве, поставу и џепове притајени мирис нафталина или мале везице лаванде.

Најмлађе, четврто дете нисмо видели. Причало се да је болесно и да никад неће ићи у школу.

Софија Конрад, иначе, била је глувонема али деца нису.

Пре две године, кад је Ема Конрад већ имала скоро осамнаест година пред салаш је стигао неки бели комби и одвезао је у Нови Сад. Нови Сад, Суботицу, Параћин или у неки други град, још се тачно не зна. Ема је одрасла развила се овиленила као прелепа, долмашка русалка, плавокоса, висока, с очима у којима је поглед поскакивао као кестен на жару.

Ему Конрад видео сам последњи пут у некој болници у Петроварадину. Нисам је препознао. Била је попут костура а од оног кестења у очима остале су само спарушене љуске које је нека водена скрама полако померала, час лево и десно, час горе и доле.

"Сврби ме нешто. Ово што осећам већ више од две године нешто је као свраб. Знаш шта ја мислим, ја мислим да је то од силних знакова навода које се роје у Природи. Свуда, на сваком месту, око свих предмета, око свих лица, око шумова, гласова, око свачијег тела и око свачије душе. Изгребаћу се, сва. Чешем се и кад спавам. Кожа ми је све тања, ништа више не разумем онако да ми то нешто значи и помаже. Хоћу да ти кажем да је највећа сила која држи свет увек била оговарање, трач, олајавање. Ето, погледај, нема оног што је, као део личне биографије а да то није од оних пликова, изнутра и споља. Бог ми није помогао, мали, запетасти Сотона, то је тај који ме посипа тим наводницима, или, тако нечим, сличним и лепо ми је само кад се купам, кад легнем у каду. Овде, у болници постоји велика када и ја је напуним водом. Само ми глава вири, погледам низ тело, све стоји, све је ту, кожа је обухватила то што може да обухвати, раширим, благо, бутине, осетим глаткоћу те коже изнутра, видим како се клате, благо усталасане, стидне длачице, дохватим се руком, доле и пожелим да се предам тако нечем, нечем што не личи нинашта, што не дише ни дахће, што нема тежину ни снагу, има само невидљиви, водени знак у облику провидног прста и тако улази и излази, из мене. У води се наводници губе и растварају, тако, док се не родиш, док мајци не пукне водењак ти ни не знаш да си не само заштићен, већ да никад више нећеш водити целу љубав.

"Цела љубав" и "наводници" било је све што сам узалуд запамтио по изласку из болнице.

Не, нисам заборавио на пољочувара. Оно што се знало (или причало) што, свако ко може бити стицај вечних супротности и што је Еминој причи о наводницима у природи давало нејасни па чак, мени и тешко подношљив смисао, ево, јасно се наслућује у овом зимском дану, на овој проклетој ледини огољеној као принудни, временски или ванвременски цртеж и ту сам сада ја, ту је напуштена колиба у којој се обесио Константин Радованов чије су тело, у распадању пронашли неколико месеци после смрти.

Био је обучен у масни, бледо зелени мантил, скоро до земље. Па испод мантила бледа, испрана јакна. Па испод јакне нека стара тренерка. Па испод ње тамно плави џемпер са "ве" изрезом, па фланелска кошуља на чијем су дезену некад почивали разбацани мотиви шкољки и пужева, па пожутела, дукс поткошуља и дуга, атлетска мајица чије су се бретеле држале само танким концем преко његових рамена. Ово сам дознао од пријатеља из болнице, с патологије, док га је припремао за сахрану.

Тако обучен Константин Радованов носио је данима и ноћима на себи укупно, 47 џепова. Ни један није био празан. Било је ту празних папирића, рецепата, исцепаних текстова из новина, декларација за лекове, омота од бомбона, чачкалица, дугмади, затварача од пивских флаша а било је, у ситни квадрат увијено парче трговачке хартије и на њој записано ово:

"Нећу се никад женити - Штета што сам жив. Само једном није била штета, онда кад је дошла у колибу, да се осуши онда сам мислио онако како треба да мислим, да ништа не знам, да ништа нећу ни знати и да ћу поверовати како могу да нестанем кад год је нешто непознато на помолу. Добро је што сам је пит`о - ди су деца? Добро је иако сам знао да не може ни да ме чује, ни да ми одговори како је до тог дошло, није важно. Ја сам се после тол`ког времена скин`о го. Она је била гола, лежала је, ја сам лег`о преко ње и прибијали смо се, једно уз друго, не знам кол`ко. Ни реч, ни говор, ни зуц, све у даху, све у цвилењу, све у зноју и неком плачу. Видео сам само малко крви, доле,тамо, на њеном стомаку и обук`о се тако брзо као да сам `тео од свега што постоји да се сакријем. Онда се обукла и вратила се на салаш. Од тол`ких година, сем ледине, оваца, керова и брабоњака, сем они` што краду бостан, грожђе и клипове и сем ловаца с којима се увек опијам, тамо, у багремару, ја се нисам ни једаред сетио да питам, бар себе, ако њу већ не могу, ди нит чује, нит говори, шта је после било? А дочуло се. Ко све што се дочује. Олајавање, оговарање, залеђно режање, трач - то је, Господе, оно што држи овај Свет. Тај Сотона је удешен и сакривен, он се, канда. кроз биље, зрневље, камење, ходање и гледање неда разбрати. И никад више, ни с једном. Оно што се у колиби десило, то је сласт без говорења, чистац, дах у дах. Ко кад би лего у каду, пуну чисте воде, и то ја, ја који се само у канал и мртвач купам, па се наслонио тако да ми само глава вири и осетио ди се провидни, водени венац набија на мене, на оно место где ми се сва крв скупила. Шта ми вреди што сам сам, на ледини, што у по ноћи могу да изађем, на месечину, кад не могу нигде, наоколо да видим, чујем, разаберем или само помислим - што ја, овакви какви сам, нисам неком отац."

То је писало на тој хартији коју ми је донео пријатељ са патолошког одељења градске болнице. Оно што није могао да ми донесе била је тетоважа на телу почившег Константина Радованова. Испод врата, на оном месту где су већ биле проређене поседеле маље кроз кожу се назирало: 14. VI 1949.

У документима Константина Радованова, пољочувара који је на зиду, колибе, изнутра исписао своје име тако што је прекрижио сва остала слова свог имена и презимена па се могло јасно прочитати само КОН и РАД, поменути истетовирани датум нема никакве везе ни са годином рођења, ни са годином смрти најближих сродника, ни са боравком у војсци, радној акцији, затвору или ходочашћу.

Тај датум је вероватно, везан за ону каду, ону воду, ону "Целу љубав". Оно што је неко, пре њега у петроварадинској болници већ поменуо (поменула) и тако сада, у овом ињу и мразу, у не толико доконој колико наивној шетњи и намери ја осећам као привид проласка кроз простор без "наводника", претвара се у неко очинство, макар очинство приче.

 


[početak][sadržaj][geografija][kultura][manastiri][privreda][turizam][sport][organizacije][webmail]
[zanimljivosti][adresar][dogadjaji][druženje][informacije][mediji][autori][sponzori][email]

www.uzice.net

Jugoslovenski TOP Portal