Knjizevni kokurs 'Milutin Uskokovic'
[насловна страна]

Прва награда на конкурсу
”Милутин Ускоковић" за 1995. годину

Предраг Радоњић

ОТПАДНИК

 

Михајлу Теохаревићу

Моје очи не љубе светлост.

Виделе су светла многих градова и наситиле се, преждерале и огадиле.

Уши ми не траже музике, нити ноздрве мириса. Исувише их је заваравају.

II

Каже ми да је добро да пишем, и ја то радим. Каже и да ће ми то помоћи. Смешно! Коме је још писање помогло? Мени не смета. Они папир доносе. Ја пишем, па га односе. И тако у круг. Понекад може да буде и занимљиво.

Мислим да је добар човек. Он ми је и предложио да пишем. Тврди да ћемо се тако боље разумети. Ха! Верујем му, иако знам да греши.

III

Не сећам се када сам отишао од куће, нити зашто. Путовао сам доста и видео много изнад и испод асфалта улица разних метропола. Видео сам исувише и одлучио да се вратим. Ваљда због тога?

Не сећам се ни када сам се вратио, али знам да је падала киша. Жену сам оставио да ме сачека скривена испред улаза у град. Ах, да! Заборавио сам рећи да сам успут нашао жену. На неком каљавом друму. Биће да је у питању била раскрсница, путоказ, она поред путоказа и зима. Пролазио сам и погледао је. Она је спустила главу обавијену марамом и гледала у своје разваљене и блатњаве цокуле. Када сам продужио, кренула је за мном. Од тада смо заједно. Добра је то жена. Никад не говори. Можда је нема? Сигурно је да добро чује. Слуша.

Кући нико није дирао. Чак је и намештај био на свом месту. Изуо сам ципеле, по први пут после много година, и заспао.

Када сам се вратио, она је још чекала. Већ сам рекао да је добра жена. Ушли смо у кући чим је пала ноћ. Крили смо се, а да ни сам не знам зашто. Због страха од људи, погледа, смеха, речи, запрепашћена. Пре ће бити да је у питању била мучнина.


ТРАКТАТ О ПОРОДИЦИ И МАТЕРИЈИ

Сматрам да је породица једина друштвена јединица у оквиру које човек, као јединка, треба да се удружује са другим особама. Свака друга групација заснована на истоветности у погледу расе, националности, вере или мишљења је апсурдна, што се несумљиво доказало кроз срамну историју човечанства: чим два човека оснују одређену организацију она узурпира и штети трећег.

Моја жена и ја смо оформили једну такву ћелију и истовремено је сачињавали. Касније смо наш кружок увећавали за једно дете. Но, о томе ћу нешто више рећи касније. Најпре треба указати на материјалне предуслове за опстанак и оптимално функционисање породице.

а) Територија

Свака породица мора да има своју територију. Људи се у томе угледају на животиње. Територија се мора и заштитити. Моја кућа и двориште су пружали идеалне услове за остваривање те намере. Чим смо ушли, заковао сам прозоре и прекрио их тамним засторима. Двориште је било ограђено високим зидом, и само са једне стране ограда је била од плетене жице, али је густ шимшир и ту закљањао видик. Рупе у зиду, које су се услед вишегодишњег неодржавања неминовно намножиле, покрио сам плочама лима, картона и иверице. Тиме је моја приватност, као и недодирљивост моје породице била, за прво време обезбеђена. Наравно, од радозналих погледа се тешко могло побећи. Покушаје извиривања преко зида сам санкционисао немилосрдним гађањем камењем, које сам у ту сврху раније припремио *) Овде се најочитије може сагледати моја промишљеност и темељита организованост на шта сам веома поносан, у сваку њушку која се помаљала помно бленући. Ускоро се страх увукао међу мештане и комшије, те су се почеле испредати свакојаке приче, што сам могао дознати стрпљивим ослушкивањем уз зид ограде који је био паралелан са улицом. Уочио сам да је примећен једино мој долазак, пошто жену нико није помињао. Ускоро се знатижељници дигли руке и оставили нас, за извесно време, да живимо на миру. Вероватно се то десило захваљујући томе што је међувремену неко од комшија успео да ме препозна упркос година одсуствовања.

Први услов је тиме био испуњен.

б) Вода и огрев

Доста ми је тешко да говорим о материјалним тривијалностима које су само база за остваривање идејних замисли, али будућу да сам темељан човек, и да ништа, не препуштам случају, стога ћу и у овом спису, као и у стварносној припреми прибећи описивању свих фриволних радњи и детаља како бих што тачније дочарао атмосферу и изглед мог дома у зачецима.

Када сам дошао, била је касна јесен, Електродистибуција и градски водовод су већ давно прекинули доводе кући у којој годинама никога није било. Изгледала је као лешина са прекинутим крвотоком. То ми је и одговарало. У дворишту се од давнина налазио артески бунар. Пошто сам га неколико дана исчишћавао, вода се могла користити.

За кување и грејање смо користили један стари шпорет у који смо с почетка убацивали делове намештаја, унутрашња врата и, већ помало натруле, даске дрвеног пода. Тако је мало лимено чудовиште почело да изнутра прождире кућу - као паразит у њеном телу. Када сам искористио све што је могло да изгори, а да није било од основне потребе за живот, почео сам да излазим касно ноћу и да довлачим гране из оближњег парка и нешто удаљенијег шумарка. Огрев сам добављао и са обала реке која је често наносила и читава стабла. Реци сам био захвалан, јер су се на њеним обалама могле наћи и многе друге занимљиве и корисне ствари осим оних по које бих у том тренутку пошао.

Углавном, дом је био топао.

в) Одећа и обућа

Жена је, као и свака друга, волела да се облачи. За то је имала и више него повољне услове јер се у црвотичним ормарима налазило доста гардеробе заштићене од зуба и мољаца куглицама и нафталина. Та одећа је, вероватно припадала мојим прецима. Старомодне шешире, хаљине, ципеле, рукавице, бижутерију-све што се у току само једног дана могло по неколико пута променити на телу моје жене, и што ју је чинило неописиво срећном-толико да је после сваког пресвлачења устрептало, са сјајем у очима долазила да је видим у новој тоалети и чекајући да климнем главом у знак немог одобравања трчала да обуче нешто друго-препознавао сам на пожутелим фотографијама неких лепих дама и госпођица које су у мени побуђивале нејасна и тешко подношљива осећања све док их нисам бацио дођавола у шпорет-ждерач.

Лично нисам имао посебних прохтева у вези облачења. Одећу и обућу сам носио све док се не распадне и тек бих се онда са тешком муком растајао од већ неупотребљивих одевно- обувних предмета као од делова тела и присних пријатеља, схватајући колико су ми временом прирасли за срце. Према новој одећи сам осећао одбојност. Волео сам ствари које су имале свој стаж у пропању са мном.

г) Храна

У почетку добављање хране је представљало мој највећи проблем. У дворишту сам, нешто касније, засадио малу баштицу *) Семе сам предходно украо, иако пљачку истински презирем. Живот нас често нагони на потезе које ни сами не оправдавамо, али сам се, барем за прво време, морао снаћи на неки други начин. Понижавајући ужас пробавног такта! Храну сам почео набављати пребирајући по контејнерима. Можда је недолично али је зато изненађујуће инспиративно и подстицајно за размишљање. Стање једног друштва најбоље се уочава по садржају корпи за отпатке. Чудо једно шта су све људи раније бацали. Уосталом, ово је крај одувек богат храном. Повремено сам могао, породици и себи приредити праву гозбу са месом и, чак дезертом. Али задњих година то више није био случај. "Бербе" су почеле да бивају све сиромашније, а појавио се и већи број новопечених "пребирача". Они, наравно, нису могли своју вештину да пореде са мојом, стога што сам унапред знао у које време, и у које контејнере се избацују отпаци из ресторана, месара и болница. Радници поменутих институција су се већ били навикли на мене тако да су и храну, по неком неписаном договору, остављали по кесама поред канти. Нисам им захвалан због тога јер су својим милосрђем само прикупљали себи позитивне поене за могући страшни суд. Чинили су, уствари, услугу себи. За сваки случај. Ништа не кошта. Мислили су да ће можда баш последњи комад хлеба који су ми приложили бити одлучујући на небеском тасу правде. Као да не знају да ћемо сви у пакао.

Временом сам се морао побринути и за друге ресурсе. Храна која ми је остављена често је била покварена или толико бљутава да чак ни ја нисам могао јести. У откривању нових извора прехране помогао ми је случај. Једне хладне ноћи враћајући се из неуспешне потраге за храном, гладан и промрзао, видео сам на путу тек згажену мачку. Просуте изнутрице су се још пушиле на полеђеном асфалту и ја сам са интересовањем пришао. Први струјни удар мисли и осећања, упркос урођеној гадљивости, значио је само једно: глад! Опресно сам се осврнуо, ставио мачку под капут и кренуо кући. У дворишту сам је одрао, пажљиво испрао и потом испекао. Месо уопше није било лоше. ( Згражавање над мојим поступком указује само на хипокризичност малограђанске свести. У појединим земљама мачетина преставља специјалитет. Тврдокорном муслиману или Јеврејину би се желудац окренуо гледајући како наши углађени грађани прождиру масне и прљаве свиње. Све је релативно, па и националне кухиње. )

Пошто се нисам могао поуздати у варљиву Фортуну и њену наклоност да ми чешће омогући овако укусан залогај, решио сам да направим сопствену фарму. Почео сам мамити мачке и псе и одвојено их закључавати у подрум. Хранио сам их бљутавим отпацима које сам прикупљао, а заузврат сам стално на трпези имао тазе печење. Не могу порећи да ми усмрћивање животиња није наносило одређене непријатности, не само са техничке стране. Кад бих отварао врата подрума неподношљив лавеж и цика би парали ваздух и узбуњивали комшилук. Но, то би трајало само делић секунде и звукови би, затварањем врата утонули у дубок бездан подрума, Егзекуцију сам морам извршавати брзо и тихо. Одводио сам их једно по једно иза куће и усмрћавао ударцима секире. Моја мала тајна је била у томе да сам животиње умиривао тако што уопште, водећи их на стратише, нисам мислио на чин који предстоји. Тако нису могле ни интуитивно предосетити скорашњу смрт.

Ловио сам и пацове. Они су се већ били одомаћили у кући пре мог доласка, а доцније су се накупили у великом броју око отпадака које сам довлачио. Извештио сам се постављању замки. Пацове, упркос њиховој несумњивој интелигенцији на којој им морам одати признање, нисам волео превише су социјали...Користио сам их првенствено због разноврсности исхране. Временом је и жена победила своју глупаву гадљивост ( у чему сам јој морао и силом помоћи) и испраксирала се у припреми све укуснијих јела. Сматрам да сам имао веома квалитетну исхрану.

Са храном се никада нисам шалио. Гајио сам дубоко поштовање према свакој животињи коју сам појео. Њихове скелете сам уредно слагао у једну, а за то посебно одвојену собу, која је представљала својеврсни некрополис тих недужних бића. Само у прекој потреби сам тим костима хранио помахнитале и узгладнеле псе у подруму. Тако се дешавало да се моја будућа храна засићује костима својих дојучерашњих затворских другова. Ланац исхране!

АПОТЕОЗА ЂУБРИШТА

I

Не могу овом приликом да не споменем сметлиште као омеђене просторе у којима сам доживео тренутке највише емфазе и егзалтације у животу. Како се може осећати један изгнаник, проклетник, једна искоришћена, исцеђена, израбљена, покварена, исцепана, застарела и непотребна личност, као што сам ја, међу хиљадама ствари са истоветном судбином, него испуњена осећањем братске љубави и блискости. Ђубришта су била моје краљевство. У њима сам био владар-апсолутиста, али сам истовремено, са пуно пажње, водио рачуна о својим поданицима. Контемплацијом отпадака дошао сам до неких од највећих истина. Мени се никада није дешавало да у пролазном бесу шутнем неки пробушени лонац или шерпу. Напротив, када бих тражио нешто одређено, тренутно непотребне ствари сам пажљиво померао трудећи се да не реметим њихов достојанствен сан и мир.

Са друге стране, уживао сам многе благодети. Ђубриште ми се увек обилато одуживало. Своје потребе, тиме и моје породице, овде сам могао најефикасије задовољити. То је ското непресушан извор хране, одеће, а, богме, и лепих поклона за жену и дете, тако да је за мене представљало својеврсни драгстор или тржни центар. Све што сам морао тражити често по доста удаљеним крајевима овде је било на једном месту.

II

Предмети, за разлику од људи, никада не умиру напрасно. Они само постепено губе животну енергију. Као и сва друга бића и они имају свој животни пут: из мајке фабрике у којој се рађају одлазе на тржиште где се по излозима нуде својим старатељима-купцима. Како то у сваком детињству бива, њима је живот у првим годинама или месецима( зависно од употребног рока) најлепши: заузимају истакнуто место у кући, сви се загледају и пазе, траже им најбољу локацију за боравак, пажљиво рукују са њима, чисте их одржавају. Потом долази средишњи део битисања у коме је вредно и савесно обављају своју предвиђену функцију. Они су тада срећни, захуктали и пунокрви не слутећи неминовност пада у животу. Тада их истински презирем. Потом улазе у старост: започињу да се јављају дефекти и кварови, те се зову мајстори не би ли ишта учинили за продужење њихових бедних живота. Некада се операције успешно изводе, али у бесконачности времена и испитивању њихове генезе, такво ситно заваривање неумитне судбине не игра никакву улогу. Однос према њима почиње полако али незаустављиво да се мења: на њих се обраћа све мање пажње, услед неодржавања почињу нагло да ружне, веома чисто бивају бацани и ударани због своје онемоћалости. Одатле, па до потпуног обацивања-слања на ђубриште, пут није далек.

На сметлиштима се њихов живот само привидно окончава. Они падају у дуг, летаргичан сан у коме сневају своју некадашњу снагу и значај. Тада им: презреним и палим, пружам љубав и примам их под своје скуте *) У овом тренутку не могу да се ослободим религиозних асоцијација које ми се неминовно намећу. Дајем им снагу и наду за нов живот. Обилазим њихове гробље, њихов пакао и тражим оне за које још постоји шанса. Сви се, наравно, не могу спасити, али пружањем чуда појединим удахњујем веру свима. Нико не може знати ко ће бити изабран. При томе, се према свима, барем привидно односим једнако. Не бацам их или ударам штапом, иако на то ја полажем највеће право. По томе себе сматрам смернијим од најсмернијих, испуњенијим милошћу и од самог Бога, јер ја никада не кажњавам.

Вратио бих се на даљу судбину"отпадака" за које слободно можемо рећи да сада већ спада у домен есхатолошког. Изабранике пажљиво прикупљам, стављам их на колица и возим кући. Тамо се углавном трудим да им обезбедим посао који су и раније имали. Ако је то немогуће-услед превеликих оштећења, омогућавам им да врше неку другу функцију, што их такође испуњава задовољством и чини срећним. Када је њихова делатна употреба дефинитивно онемогућена ( волео бих да видим некога ко би им дозволио дужину радног века као ја), вршим рециклажу узимајући са, или из, њихових тела здраве делове и комбинујући их стварам нове предмете. Напокон свој пут завршавају на мојој личној епонији у дворишту испред куће. Чак и тада повремено узмем по коју ствар и не препуштам их забораву, иако за то немам посебну потребу.

Моје милосрђе је неизмерно.

Моје милосрђе је неизмерно.

ЕСЕЈ О РЕПРОДУКЦИЈИ

I

Питања размножавања продужетка врсте могу се, у извесном смислу, изједначити са питањем сврхе живљења уопште, ако узмемо да је продужавање опстанка кроз потомке једини могући вид овоземаљске бесмртности. Иако нисам наклоњен оваквим калкулацијама, јер своју индивидуалност никада не бих утапао у бесконачне и безличне генетичке низове, није згорег погледати на овај проблем из овог угла.

Које силе нагоне милионе очајника да производе и регрутују нове патнике Биолошки нагони? Божији промисао? Ђаволова замка? Све би, можда, и могло имати смисла када бисмо уочавали и сагледавали некакав цивилизацијски напредак кроз историју. Овако добијамо од злих предака још горе потомке, и тако у круг све брже и масовније. Једино што нас може утешити је да ће се и човечанству као и сваком затвореном систему догодити самоуништење по неумитним законима ентропије. Пре бисмо могли доћи до закључка да квалитет човека назадује. Ако узмемо да је количина Божијег духа константна и да се дели на све људе, онда порастом становништва количина по глави јединке опада. Из овог можемо закључити да су наши преци били далеко испуњенији Духом од нас. Отуда не треб а да нас чуди дуговечност првих библијских људи ( са порастом квалитета расте и квантитет живота), нити вишеструке способности и моћи колосалних генија ренесансе.

Дакле, шта да се ради? Проблем смањивања популације (а не њеног увећавања) се мора плански решавати. Чак и изузимајући сложене метафизичке калкулације превелик број људи изазива и читав низ профаних проблема: недостатак хране и животног простора, загађивање средине и сл. Иако би моја размишљања могли назвати чудовишним, нисам присталица грубог решавања овог проблема, на пример ратом (хигијеном човечанства - како то неко рече), јер се упркос мог великог отуђена од људи, насиља над њима најдубље ужасавам.

Ипак, вратио бих се метафизичким аспектима овог проблема. Ако су људи еманација Бога, можемо се запитати до чега би довео њихов нестанак?

Да ли би губитак одраза у огледалу, дакле представе о себи и свом лику довело и до нестанка самог лика, то јест Бога, или његовог враћања у самог себе? Зар се иза заповести: множите се, не крије само страх за сопствено битисање и жеља за непрестаним потврђивањем и увећавањем?

Питам се шта би проузроковао један, рецимо педесетогодишњи напор човечанства у уздржавању од репродукције? Можда би се овај подухват могао извести и без претходног консултовања-рецимо тајним озрачивањем које би погубно утицало на плодност? Ако је то неизводљиво онда барем одређеним декретима и санкционисањем размножавања. Упркос свесности о немогућности овако широког захвата, не бих олако искључио ни ову могућност.

II

Унаточ свим рационалним напорима мозга и филозофских закључака до којих сам дошао, и сам сам направио једно дете-женског пола. Избегао бих сва објашњења о томе како је до тога дошло и просто рећи: Родило се, сад га ваља љуљати.

Не могу рећи да то мало, кмекаво, румено парче меса није у мени побудило извесна исконска очинска осећања која су се испољавала у нагону замке разнежености и да свом детету пружим васпитање које ће га издвојити из гомиле бедних наследника бледих особина својих родитеља. Схватио сам да настављањем утабаног тока васпитања детету могу само лошег донети. Требало се вратити на саме почетке, на живот у пећини и ослободити дете вишевековне цивилизацијске прљавштине која се све више таложила, како би створили новог човека, способног за велика дела.

У једној соби сам ископао рупу( под је већ одавно био потрошен за грејање) и обложио је крзнима паса, мачака и пацова, и у њу ставио дете. Жена је без поговора извршавала моја наређења, иако сам у појединим тренуцима виђао сенке туге и протеста у њеним очима. Морала је слушати за добро детета. У рупу сам јој допуштао да сиђе само кад је требало подојити дете. Уместо играчака детету сам дозвољавао да се игра оглоданим костима, иако сам у тренуцима велике опуштености-како сам недоследан себи –поклањао лутке са исчупаним рукама или ногама пронађене на ђубришту. Када је мало поодрасло дозвољавао сам јој да се игра са псима и мачкама које сам у ту сврху ослобађао из подрума и спашавао од грозне судбине, и који су иако бесни на мене према њој показивали необичну наклоност.

Како моја жена уопште није причала и сам сам разговоре са дететом редуковао на најмању могућу меру: могла је да разуме само неколико основних и неопходних речи, што је било сасвим довољно. Што је говор развијенији то су могућности лагања и извртања истине биле веће. Осећања је могла исказати искрено и природно: режањем, плачем, смехом, вриском, и понајвише погледом. Поглед јој је био дубок и у њему се могло видети...

Не могу да пишем о њеним очима.

Псеће главе,
псеће запењене раље
и зуби
Раздиру мачке. И пацове.
Подрум-кербери-пакао
Често чујем како моја жена говори иако знам то
никада не чини.
Углавно оптужује.

Очи.
Хиљаду очију,
и све исте
гледају ме на сваком кораку са свих страна.
Док лежим котрљају се по мени.
( Све су плаве боје)
Машем рукама-разгоним их
Некада их гњечим о зидове, некада газим по њима као
по огромној пихтији. Утањам као у живо блато.
Не могу.Не смем написати шта видим.

БОЖЕ?

Белешке пацијента М. Износим уз минимално прерађивачко интервенисање које се, пре свега, огледа у правописној обради текста, пошто реченице на аутентичном рукопису нису груписане по пасусима, често нису ни раздвојене, велика слова скоро нису ни употребљена ( осим неколико пута у речи Бог) а од интерпукцијских знакова-уз два-три зареза-присутна су четири упитника стављена на неодговарајућим нелогичним местима. Белешке се налазе на више неповезаних листова папита и исписане су различитим рукописом и стилом. Први део текста одликује нечитак рукопис различитим рукописом и стилом. Први део текста одликује нечитак рукопис и лаконизам у исказу. Поделио сам га у три ненасловљена поглавља према сопственом осећању за целовитост. Целине"Трактат о породици и материји " "Апотеоза ђубришту " и "Есеј о репродукцији" сам насловио по њиховом садржинском одређењу. Овде можемо уочити дужу и концизнију реченицу као и прегледнији рукопис ( што се, наравно, може видети само на оригиналу). Примећујемо и склоности ка филозофским разматрањима животних прилика у којима се пацијент налази као и репрекусије које оне у њему изазивају. Последњи део текста сам накнадно добио када је материјал за штампу већ био припремљен, и износио га без наслова у оригиналној верзији како би читаоци имали објективнију слику о аутетичном стању рукописа. По сведочењу доктора Папандопулоса то представља последње што је М: исписао пре падања у дубок делиријум и најочитије говори о његовом тешком психичком стању. Надам се да овим захватима нисам битније утицао на смисао написаног, те да сам допринео лакшем разумевању и читању штива.

Посебну захвалност би упутио и господину др Папандопулосу, неуропсихијатру болнице у К., чијом сам добром вољом дошао до исповести пацијента М. коју је писао у оквиру сугериране терапије.

( примедба приређивача)

Један наш познати писац, маестро фантастике стварности и стварности фантастике, је записао: "Да је време измишљања прошло, да читалац више не верује у измишљотине, јер му је модерно време, у констелацији "светског села" која умножава бизарна факта стварности, показало да она фамозна фаза Достојевског да "није ништа фантастичније од стварности " није само спретна доскочица једног књижевника, већ се та фантастика стварности приказала модерном човеку као фантастична стварности.(...)

 


[početak][sadržaj][geografija][kultura][manastiri][privreda][turizam][sport][organizacije][webmail]
[zanimljivosti][adresar][dogadjaji][druženje][informacije][mediji][autori][sponzori][email]

www.uzice.net

Jugoslovenski TOP Portal