Knjizevni kokurs 'Milutin Uskokovic'
[насловна страна]

Прва награда на конкурсу
”Милутин Ускоковић" за 1994. годину

Миленко Пајић

ДРУШТВО СРЕЋНИХ САЊАРА
ЧЕТРНАЕСТ КРАТКИХ ПРИЧА У ВЕНЦУ

 

1

Једва присиљавам себе да признам, снебивам се и стид ме је, али ипак написаћу овде да је тачно да сам основао један клуб. Друштво срећних сањара. Дуго сам у свом друштву био једини члан. Затим сам примио у клуб неколико особа, али се никако нисам усуђивао да их обавестим о томе. Па сам их, привремено, избрисао из чланства. Колебао сам се да ли да реч СРЕЋНИХ заменим речју – СЕТНИХ? Или можда НЕЖНИХ? Писао сам Правилник Клуба сетних сањара. Водио Записник са Оснивачке скупштине Клуба нежних спавача... Не стигох да довршим, потпишем, заведем и оверим ове документе, а чланови мог приватног, затвореног, елитног, ексклузивног, тајног Друштва, почеше да пристижу. Као што лица увек нађу свог писца, тако и незвани чланови пронађу клуб који је смишљен, основан, уређен и отворен само због њих.

2

Дао сам да се на црвенкастожутој плочици угравира:


КЛУБ СРЕЋНИХ САЊАРА

То је место које гарантује мир и дискрецију. Домаћин је поверљив и поуздан човек – то сам ја. Придошлицама помажем да оперу руке и умију лица. У мојом руци је сребрна дршка туша којом вешто баратам. Даме радо жртвују своју шминку и малене маске пјероа, а господа вештачке бркове, налепљене бакенбарде или монокле од сапунице. Чини ми се да овај једноставни (ипак, и обавезни) ритуал, користи свима да се опусте и припреме за улазак у сањалиште. Свако прилази пешкиру на коме је извезено његово или њено име: Димитрије, Олга, Радомир, Милена, Растко, Исидора...

3

Знам да кружи неумесна прича о мојој пасији. Наиме, ја сам заиста члан многих необичних клубова. Пријатељи ме задиркују и шале се на мој рачун. Покушавају да наброје бар нека друштва за која су чули. Али, она најчуднија, најзагонетнија, најређа – и поред њихове неприличне радозналости – остају непозната и недодирљива. Објављујем, гласно, да сам члан асоцијација –

млинара,

       
 

пчелара,

     
   

столара,

   
     

писара,

 
       

ратара,

     

змијара,

 
   

кравара,

   
 

гробара,

     

травара,

       
 

оџачара...

     

Прећуткујем своју оданост

Клубу песничких звонара Јевгенија Замјатина,
Друштву калемара имена руже,
 Друштву мртвих песника (постановка Д.Ђоковић),
Компанији бесконачних и периодичних послова,
Ланцу циметастих продавница,
Збирци ватросталних рукописа и оснивачу Михаилу Булгакову,
Друштву позлаћених харфисткиња које су у ствари, све три, тетке
         Владимира Набокова,
Београдској мануфактури снова (и алманаху) В.Пиштала,
Клубу наследника старих ципела,
Музеју овешталих фигура и Штедионици стила и нежности,
Галерији уметника тамног сјаја, у којој је председник
         и кустос Чедомир Ј. Јерда,
Академији непотребних ствари и академику Ј. Домбровском,
Безбол клубу "Универзум" из Џорџије која није Јерменија само због
         грешке у изговору,
Едицији "Сизифова деца" у Клубу посматрача вилиних коњица,
Банди младих алко-кокоса, кока-колиста и кокта-колориста,
Лиги симпатизера грофа Пјера Безухова Долгоруког,
Корпусу коњаника Апокалипсе (Окривење Јованово, глава 6. 1-8)...

А тек моја збирка чланских карата, манифеста, правилника, летописа! Само Манифест чистог памћења читава је књига од стотинак страница. А да не спомињем маргиналне политичке партије у којима сам увек само почасни члан и којих сада има на десетине а биће их на стотине...


4

Ко није пожелео-попут Сизифа - да надмудри Бога? Ко се није дрзнуо-следећи Сизифов пример - да буде препреден и лукав? Ко је-осим Сизифа, Орфеја и неколицине одабраних - успео да се врати из Царства мртвих? А ко - сем Сизифа - свезао Танатоса, тако да људи нису умирали све док инцидент није заташкан? Ко је - пре Сизифа - стекао праву наклоност сународника, да су сви желели да му буду род? Нису презали ни од каквих ујдурми и марифетлука - укључујући и срамоћење сопствених кћери и снаха - само да се ороде са Сизифом. Многи тврде, без основа, да је и Одисеј, познат са своје лукавости, један од Сизифових синова...

Сизиф је син Еола и Енарете. Глауков отац. Белерофонтов деда, предак ликејских краљева. Сизиф је брат Атаманов, Кретејев, Пријеров, Дејонов и Магнетов. Његова деца су Минија, Алмос, Орнит и Терцандар, а братанац му је Меликерт. Међутим, како време одмиче све је извесније да је род Сизифов многобројнији него што је ико слутио. Чак се може рећи да смо сви ми, на известан начин, Сизифова деца. Ако не по памети, онда сигурно по заслуженој казни, ако не по покварености и подлости која заиста струји нашим жилама, недвојбено по закржљалом осећању кривице и по немању стида. Казна, иако неизбежна, учини се незнатном наспрам могуће награде, све док се од искушења не претвори у обману. Било како било, свако од нас носиће се довека са громадом своје савести и сви ћемо, сложно, хтели то или не, гурати, котрљати и теглити непрегледну масу заједничког проклества.

И шта је на крају било? Нико се више не сећа Сизифове мудрости и лукавости, него само казне која га је сустигла. Сизиф? А, то је онај несрећник што гура огромну и тешку стену уз неко стрмо брдо, зар не? А камен му се са самог врха, отисне, повуче га и гурне у подножје, стровали у прах и блато. Он онда изнова започиње свој узалудни, бесконачни и периодични посао... Сизиф је кажњен зато што је одавао божанске тајне, а једна од тих тајни гласила је: ''Бог је несавршен!'' - Јер, створио је човека, неразумно и непоуздано, које никога не поштује и које се не да поучити и убедити другачије до ли батинама и суровим кажњавањем. Није Сизиф био ни без земаљсих грехова: прописују му се да је силовао Тиро, кћи свог брата Салмонеја. Другим речима, Сизиф је сигурно заслужио казну, а онда се и стопио, поистоветио с њом. Ту причу слушамо милион пута, уочавамо поуку и знамо шта чека Сизифове следбенике, па ипак-машамо се Сизифових послова. Поновити грехе и заблуде претка из легенде, уколико је то цена за откриће, помак, искорачај - онда пристајемо! Сизифове деце већ је много и биће их све више, а лоза Сизифова буја и сукља увис, у непознато, као чаробни пасуљ... (преписано са овитка једне књиге из едиције ''Сизифова деца'').

5

С вечери у мом Клубу беспрекорних сневача веома је живо, али гласови који се чују никада не прелазе границе присног жагора.

Састанке заказујемо по ''округлом'' календару у коме сваки дан има свој пандан, пар - дан. У марту је Велико заседање на Чисту недељу, а у септембру Изборна скупштина - на Нечисту недељу. У априлу се састајемо на Велики петак и на Светлу недељу, а у октобру - на Мали петак и на Тамну недељу. Годишњи симпозијум почиње на Горковести октобарске и завршава се на Гласну недељу. Наспрам ''црвених'' слова у овом календару налазе се ''сива'' или ''мрачна'' слова.

(на овом месту дата је скица
''округлог'' календара)

Цветној недељи одговара Коровина, Ђурђевдану - Алиндан, Спасовдану - Смаковдан, Видовдан - Дану свих заспалих који пада увек 28. децембра.

6

У великој соби у којој се окупљамо светло је пригушено, а музика брижљиво одабрана. Звучници су прикривени у сва четири кута, тако да је одаја потпуно прожета глазбом која одлично пристаје овом месту. Навешћу овде музички програм Клуба сетних сањара, који сам саставио за једно дивно јесење поподне, за вече и за прохладну, звездану и јасну ноћ:

- Дебисијев прелудијум за Поподне једног фауна, компонован на Малармеове стихове:

Да те нимфе буду увек желим. Тако
Лака им светлуца пут, лепрша зраком
У сањивости густој стишана. Зар љубих сан?...
Притрчим, кад... ево, две се сплеле
Спавачице међу дрске руке беле...
Кад сан тужни тутњи... Касно миру гордом поподнева подлеже:
Заспати у забораву куле, лећи
на тај жедни песак и љубав изрећи...
- Берлиозова Фантастична симфонија, први став - Сањарења, страсти;
- Малерова Седма симфонија у Е-молу, познатија као Песма ноћи;
- Рахмањинов: Сан, романса;
- Менделсон: Сан летње ноћи, дело инспирасано Шекспиром.

7

Конверзација међу члановима клуба састављена је све од самих општих места:

- Како сте?

- Како сте ви?

- Шта сте сањали?

- А ви?

- Ко вам дошао на сан?

- А вама?...

8

Радомирова кратка прича о псићу:

Дан бејаше сасвим при крају, када нађох једно псетанце на улици. У тај час сумрак пуче као мехур од сапунице и ноћ се сручи на град. Тек што сам застао, сагао главу, изоштрио поглед на псића који се мотао око мојих ногу, не само да је постало мрачно као у рогу, него је и захладнело толико да је тај моменат - онемео, слеђен, недоречен - пропадао и цепао се у готово видљиве дроњке. Тајац, деоба дана и ноћи, добра и зла. Псић и ја, пуста улица.

Светиљке су се упалиле као и обично, али трошне и неубедљиве кулисе ноћи нису више успевале да прикрију извесност издаје и пораза, што се потврђивало сваким удисајем плућа - меха, сваким откуцајем срца - сата. Тај мали пас умиљавао се око ногу, њушио ми ципеле и ивице панталона. Измицао је играјући се баш онамо где сам намеравао да закорачим...

Шта да чиним? Да га понесем кући? Да се удаљим и да га оставим да се смрзне? Радо бих га стрпао у недра. А да га узмем у наручје?... Зар ми није доста брига и обавеза које већ имам, него морам себи натоварити још једну?! Мада је псић тако мио, као да је у њега стала и сажета сва нежност и невиност овог света... Нема ми помоћи: ја сам сурови професионалац, становник прљавог, мрачног града. Не знам шта је милост и не може ме ганути неко случајно напуштено куче. Гадим се толиких људи, одвратна ми је њихова злоба, глупост, грдоба. Зар може да ме узнемири, декоцентрише једна изгубљена, прљава животиња?... Тако је мало, слатко, то клупче од црног крзна. Ставићу картонску кутију у ходник, наместићу му легало од старе крпаре, сипаћу му мало топлог млека у лимени тањирић, пазићу га, причаћу с њим... Не, не то је немогуће, данима нисам код куће, коме да га оставим? Мени, безобзирном специјалисти, шта ће мени пас?!... Тих неколико тренутака колебања саже се нагло у једну тачку: суровост и топлина, смисао и узалудност, попуштање пред осећањима и свикли, научени, прионули опрез, све што јесте и све што није човечно...

Заустави се ауто. Непознати човек пита: "Да ли је то твој пас?" Некако невољно, тихо кажем да није, иако могу да слажем. Што нисам викнуо: Ј-Е-С-Т-Е! Човек је отворио врата, сагао се, узео пса, КАКО СМЕ ДА УЗМЕ МОГ ПСА?! - убацио га унутра, затим и сам ушао у аутомобил и одјурио.

Остао сам, запањен, на пустој улици. Сам, поражен, туп. Тај лепи мали пас могао је да буде мој, али више никада неће бити...

Била је то кратка прича о псу коју нам је испричао Радомир, увек добродошао у Клуб страсних и стаситих сањаричара.

9

У предворју Клуба била је изложена моја колекција позоришних плаката из галерије “Електра”.А из галерије“Провинција”, чији нам је власник био наклоњен, позајмљивали смо слике према расположењу чланова клуба или према годишњем добу.У јесен одлучили бисмо се за Миљенка Станчића и његове слике: Расап сна, Свадба, Дјевојка цвијет, Корзо у В. Сликар скитница. Направили бисмо поставку од само неколико слика. На пример, Милену Павловић - Барили представили смо са четири слике: Уснула девојка са птицом, Меланхолија, Сликарка са стрелцем и, наравно, Венера са лампом. Задовољили бисмо се и са једном једином сликом Леонида Шејке или Љубе Поповића. Седели смо у полукругу пред сликом, пили чај и посматрали је веома дуго. Војислав Станић био је један од омиљених сликара у Клубу сетних сањара. Појава слика Владимира Дуњића дочекана је у Клубу са посебним одушевљењем. Не одричем да сам том открићу и сам унеколико допринео. Дуњићева дела - Пурпурна партија карата, Чувар празнине, Уметник у спавању, Лов на лептире и Загрљај анђела - постала су култна, а његове слике иконе и заштитни знак Клуба.

10

Исидора је љупко причала о једном свом доживљају и о сну у коме се врапци појављују из чена белог лука. Било је то једно од најпријатнијих између безброј вечери проведених у клубу, које су такође биле дивне.

Претходног дана била сам у посети код пријатеља који су у гостинској соби држали голубове, зечеве и псе. Цела та колонија животиња и људи живела је у природном и опуштеном сагласју. Како су одрастали заједно, без контакта са спољашњим светом, птићи, штенци и остала менажерија, понашали су се необично; наиме, њихове особине су се помешале и изукрштале: голуби су крештали као да лају, пси су узлетали око лустера, а зечеви носили јаја, режали и оштрим зубима кидали понуђене коске. И сви су показивали страх од отворених врата и неистраженог пространства и дворишта улице. Уз то, сви заједно, и домаћини - господари, који су, узгред, вешто израђивали фигуре од земље, стакла, печене бундеве и македонске халве, и њихови поданици - бештије које умеју да се смеју или да плачу, по заповести - гајили су неку врсту ненападног, па и нежног презира и надмености према свима који нису изворни чланови њихове, ако се тако може рећи, фамилије.

Исте ноћи сањала сам подрум препун врабаца који се роје на хрпама овешталих ствари, старих новина и другог ђубрета.Те гомиле, као нека устрептала брдашца, биле су скроз прекривене њиховим телима, крилима, перјем које лепрша али се не одваја од подлоге. Стојим на прагу и држим у руци главицу белог лука. Спретно одвајам чена и од сваког, у трену, постане нови врапчић који прхну са мог длана да се придружи једном од јата на неки од гомила отпадака. Како сам померила врата тако је нешто светла пало на једно гнездо смешено на обронку свежња старих новина. Унутра су две птичице удубиле себи склониште и обложиле га исцепканом хартијом. Уживала сам у њиховим брзим, лаким покретима, крила су им се тако брзо покретала да се готово нису ни видела.

Још у сну знала сам да ћу запамтити овај сан о врапцима који настају из лука. Пошто сам одвојила сва чена из главице и пошто су све птичице одлетеле из мојих шака, руке ми остадоше беспослене и просто склизнуше, падоше низ тело. Тренутак пре буђења помислих како је ово леп сан и како се може протумачити као добар знак. Још се сећам да сам покушала да затегнем своје усне не би ли се некако насмејала.

Свој сан Исидора је испричала спуштених трепавица, ни једном не дижући поглед. А да бих описао њен глас, благи еротизам њеног изговора, њено неодољиво Ч и још луђе Ж, грцави смех који је будио тамне жеље, за то би ми било потребно много простора, неколико страница, цела прича.

11

Девиза Клуба срећних сањара је: ОСЛУШНИ МУЗИКУ СВОГА СНА!

Нешто за почетак: Добро дошли на Сребрни брег снова.

Боја очију: Променљива, зависи од пређашњег сна.

Боја косе: Од снега до чађи, од дана до ноћи, од чаја до очаја.

Омиљена књига: Књига снова и помисли (иако још није написана).

Омиљени филм: Под капцима срећног сањара (снимљено хипнокамером).

Боја коју волиш: Сребрна, нијанса "месечев зрак".

Цвет који волиш: Плави поспанко.

Срећно слово: М.

Срећан број: 23 (двадесет три).

Хоби: Спавање. Поза: Лицем у лице.

Птица: Ластавица. Или кос? Ипак, коси кос.

Став: Усправан, онолико колико је то могуће, сада.

Сан: Лебдење. Сан о лебдењу у васиони.

Животиња: Једнорог. Јесте ли били у лову на једнорога?

Огледало: Огледало.

Биљка: Детелина са четири листа. Она коју увек у трави пронађе моја мајка.

Карта: Херц. Орган: Срце. Срце: У ритму музике за плес.

Пауза: Међуигра. Метроном: Аритмија.

Арија: Из "Боема". Кафана: Код "?".

Питање: Волите ли Шопена? Одговор: А ви?

Осећања: Испод вулкана.

Проблем: Шарм, и како га стећи.

Порекло: Непознато. Корени: Подсечени.

Прошлост: Просањана.

Маска: Добро прионула, као пришивена за образ.

Шминка: Сајамска. Светло: Новогодишње.

Јело: Хлеб.

Пиће: Вино.

Вино: Бело, стоно. Сто: 100.

Вода: Изворна. Извор: У језику.

Језик: У мајци.

Мајка: Ноћ. Отац: Сан.

Фамилија: Мноштво снова.

Нешто за крај: Не буди ме, никада то не чини!...

12

Да би се посетиоци мог клуба осећали што пријатније, како би се потпуно опустили и што пре удомаћили, увео сам неке иновације, као на пример: обавезну примену Александерове технике правилног дисања и држања тела. Уз то припремао сам и нудио коктеле од Банових биљних роса - са љутића, да нам уклони зебњу и страх са горчике, да повратимо веру у себе са кестеновог цвета да нам се растворе опсесије. Пиће састављено од пет или шест роса у Клубу је названо ''На спасење'' или ''Спаситељски коктел'' и дуго било најомиљеније.

Многи чланови клуба били су одлични познаваоци лечења рукама, чајевима, пирамидама, обрасцима, бојом и звуком, па смо међусобно размењивали - усаглашавали терапије. Неко је донео Теслину пурпурну плочу прокријумчарену из америчких тајних лабораторија. Пурпур са Теслине плоче постајао је већ виђени тиркиз, уколико је њен власник био нерасположен, а сваки нитков могао је да види своје варљиве очи у пурпуру преображеном у антрацит-црно.

После неколико заједничих сеанси у Клубу срећних сањара, већини чланова осетно је поправљено, ојачано ''животно поље'', светлосна аура, видљива на Кирилијановим екранима, постаје јасна, јајаста, освежена новим светлосним влакнима која живахно трепере и светлуцају.

12а

Једне вечери Растко је у Клуб донео причу под насловом ''Летње поподне''. Прича је била исписана на страницама згодног, малог, џепног нотеса, увезаног спиралном жицом. Ко год је узимао у руке Растков нотес убрзо би плануо у лицу, одлагао причу, а затим је поново дохватио.

Општа омамљеност врелином и мирисима. Затишје. Дремеж... Људи не налазе ни даха ни мира. Даве се под посним сенкама на својим јаром размекшаним балконима дрежде наслоњени на усијане металне ограде тераса, зуре у суседну фасаду, потпуно исту са њиховом, која се љуља и трепери у меандрима врелог ваздуха. Сви станари, скупа са својим јадом и навикама сведених на неколико млитавих покрета, и неколико млаких, бљутавих гутљаја, изложени су једни другима као на длану... Отупела радозналост под полуспуштеним капцима ипак, притајена, вреба: хоће ли се ишта десити?!...

Један пар из суседне зграде почео је да води љубав пре него што се летње поподне претворило у загушљив изнурујући сумрак. У сунчевом одбљеску били су невидљиви. Али, кад је сенка овладала призором, појавили су се одједном, као на некој неукусној позорници. Заборављена стона лампа крај њиховог узглавља, осветљавала је сцену изнутра, тако да није могло бити никакве забуне о томе шта се у соби догађа. Њихови бестедни, ритмички покрети, као у неком забораву, нити су се убрзавали, нити су постајали спорији. Све бројнија публика из суседне зграде пратила је, са радозналошћу и грчевитим, неприродним весељем, колико ће још та телесна игра потрајати...

Жена која се појавила пред свима, учествујући невољно у једном порнографском призору, била је дуго недостижна у паланци, неприступачна, недодирљива. Многи су младићи узалуд уздисали за њом и чудили се дубини њених очију и лепоти њеног стаса. Ретко је говорила, а тек тај њен промукли, напукли глас, како је само био заводљив, женствен, како је пленио, заносио... Њено ледено одбијање било је сасвим јасно и непоколебљиво већ у погледу, унапред... А сад, као да су је сви имали, јавно, колико год су хтели.

Људи су излазили на прозоре, придруживали се онима који су већ били на својим терасама и настављали да посматрају бескрајни загрљај двоје изгубљених љубавника. Чули су се гласови поматрача. Жамор, довикивање, смех... А онда је она лампа пала или су је актери бесрамног догађаја случајно искључили. Гледаоци су одахнули и почели да се повлаче у своје прегрејане одаје, осећајући горак, отрован укус у устима. Оно двоје, не примећујући ништа, остадоше и даље придављени, полуонесвешћени својим знојавим, врућим загрљајем, помешаних удова, заузданих усана, огрнути само улепљеним бичевима косе, сасушених грла и зноја скорелог на челима и између плећки, откачених и непоузданих чула, замућених мисли... Све док их сан није спасао срамоте за коју никада неће сазнати.

Растко: У Клубу се не задржава нико ко не зна шта је стид, шта сета, а шта сањарење натопљено меланхолијом. Штавише, овде је забрањен приступ свакоме ко не уме да се стиди, ко не уме да поцрвени кад препозна или кад се сукоби са сопственом или туђом злобом и глупошћу.

Следеће вечери слушали смо Добринкине и Велиборове декламације. Сестре близнакиње, Босиљка и Ковиљка, певале су у дуету уз Небојшину клавирску пратњу. Своје снове су препричавали и тумачили Јаблан, Гроздана и Пауна. Сретен и Тихомир правили су колаже од фотографија и новинских реклама из 1922. године. За Дивну је било довољно што је присутна и што је дивна. Ружица и Светлана бринуле су се за цвеће у вазама, а Јагода за воћне аранжмане. Дојчин и Звездан причали су о шалама којима смо се тако много радовали. Скоро увек били су присутни Здравка, Срђан и Манојло. Без Тодора ни један састанак не би био тако опуштен, спонтан, пун обичне и неопходне раздраганости. Казак ли вам да је Димитрије бивао много бољи домаћин од мене?

У нашем Клубу нико не мора да се доказује, да увек и неизоставно показује ко је и шта је. Не. Никаквог значаја нема прави идентитет чланова, гостију, посетилаца или пролазника. Ако дођете код нас и кажете – Добро вече, ја сам Срђан! А ја Здравка - то ће бити сасвим довољно.

14

При крају састанка поседамо сви за велики, округли сто и ћутимо држећи се за руке у потпуном мраку. И друго, дуго сањаримо... Сувише смо стидљиви да бисмо се усудили да једно другом опишемо призоре виђене у заједничком дремежу. Касније, уз свеће понеко напише цедуљу и дотури је свом суседу. То је довољно да се сви обрадују. Неко наглас прочита по који стих или одломак из неке познате приче. Омиљени песници су Мишо, Валери (Снови), Лотреамон (Алијас Исидор дикас), Швоб, Аполинер (Краљ-Месец), а затим Томас, Монро, Лоренс, Елиот, а нарочито Потоцки, Шулц и Гомбрович... Неко узме гитару, неко флауту. Нагнути над Дисовом песмом или над неком баладом Војислава Илића, помешаних коса, подвлачимо зеленим мастилом, најлепша места... А онда читамо, шапатом, само њих, по неколико пута...

Долазе дани и ноћи без јаве,
И као сенке, без шума, нестају,
У сну, пролазом око моје главе
Сви догађаји и стварност престају.
Долазе дани и ноћи без јаве.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Сад немам више очију за дуге,
За ведре боје облака и снова;
Сад немам више сутона и туге,
Ни сенку среће, ни шапат брстова,
Сад немам више очију за дуге.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, у вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
Ко једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава...

Затим се разилазимо... И зар то није довољно? Зар то није лепо? Реците слободно признајте! Тако је лепо држати се за руке и сањарити...


ТРАКТАТ О ПОРОДИЦИ И МАТЕРИЈИ

Сматрам да је породица једина друштвена јединица у оквиру које човек, као јединка, треба да се удружује са другим особама. Свака друга групација заснована на истоветности у погледу расе, националности, вере или мишљења је апсурдна, што се несумљиво доказало кроз срамну историју човечанства: чим два човека оснују одређену организацију она узурпира и штети трећег.

Моја жена и ја смо оформили једну такву ћелију и истовремено је сачињавали. Касније смо наш кружок увећавали за једно дете. Но, о томе ћу нешто више рећи касније. Најпре треба указати на материјалне предуслове за опстанак и оптимално функционисање породице.

а) Територија

Свака породица мора да има своју територију. Људи се у томе угледају на животиње. Територија се мора и заштитити. Моја кућа и двориште су пружали идеалне услове за остваривање те намере. Чим смо ушли, заковао сам прозоре и прекрио их тамним засторима. Двориште је било ограђено високим зидом, и само са једне стране ограда је била од плетене жице, али је густ шимшир и ту закљањао видик. Рупе у зиду, које су се услед вишегодишњег неодржавања неминовно намножиле, покрио сам плочама лима, картона и иверице. Тиме је моја приватност, као и недодирљивост моје породице била, за прво време обезбеђена. Наравно, од радозналих погледа се тешко могло побећи. Покушаје извиривања преко зида сам санкционисао немилосрдним гађањем камењем, које сам у ту сврху раније припремио *) Овде се најочитије може сагледати моја промишљеност и темељита организованост на шта сам веома поносан, у сваку њушку која се помаљала помно бленући. Ускоро се страх увукао међу мештане и комшије, те су се почеле испредати свакојаке приче, што сам могао дознати стрпљивим ослушкивањем уз зид ограде који је био паралелан са улицом. Уочио сам да је примећен једино мој долазак, пошто жену нико није помињао. Ускоро се знатижељници дигли руке и оставили нас, за извесно време, да живимо на миру. Вероватно се то десило захваљујући томе што је међувремену неко од комшија успео да ме препозна упркос година одсуствовања.

Први услов је тиме био испуњен.

б) Вода и огрев

Доста ми је тешко да говорим о материјалним тривијалностима које су само база за остваривање идејних замисли, али будућу да сам темељан човек, и да ништа, не препуштам случају, стога ћу и у овом спису, као и у стварносној припреми прибећи описивању свих фриволних радњи и детаља како бих што тачније дочарао атмосферу и изглед мог дома у зачецима.

Када сам дошао, била је касна јесен, Електродистибуција и градски водовод су већ давно прекинули доводе кући у којој годинама никога није било. Изгледала је као лешина са прекинутим крвотоком. То ми је и одговарало. У дворишту се од давнина налазио артески бунар. Пошто сам га неколико дана исчишћавао, вода се могла користити.

За кување и грејање смо користили један стари шпорет у који смо с почетка убацивали делове намештаја, унутрашња врата и, већ помало натруле, даске дрвеног пода. Тако је мало лимено чудовиште почело да изнутра прождире кућу - као паразит у њеном телу. Када сам искористио све што је могло да изгори, а да није било од основне потребе за живот, почео сам да излазим касно ноћу и да довлачим гране из оближњег парка и нешто удаљенијег шумарка. Огрев сам добављао и са обала реке која је често наносила и читава стабла. Реци сам био захвалан, јер су се на њеним обалама могле наћи и многе друге занимљиве и корисне ствари осим оних по које бих у том тренутку пошао.

Углавном, дом је био топао.

в) Одећа и обућа

Жена је, као и свака друга, волела да се облачи. За то је имала и више него повољне услове јер се у црвотичним ормарима налазило доста гардеробе заштићене од зуба и мољаца куглицама и нафталина. Та одећа је, вероватно припадала мојим прецима. Старомодне шешире, хаљине, ципеле, рукавице, бижутерију-све што се у току само једног дана могло по неколико пута променити на телу моје жене, и што ју је чинило неописиво срећном-толико да је после сваког пресвлачења устрептало, са сјајем у очима долазила да је видим у новој тоалети и чекајући да климнем главом у знак немог одобравања трчала да обуче нешто друго-препознавао сам на пожутелим фотографијама неких лепих дама и госпођица које су у мени побуђивале нејасна и тешко подношљива осећања све док их нисам бацио дођавола у шпорет-ждерач.

Лично нисам имао посебних прохтева у вези облачења. Одећу и обућу сам носио све док се не распадне и тек бих се онда са тешком муком растајао од већ неупотребљивих одевно- обувних предмета као од делова тела и присних пријатеља, схватајући колико су ми временом прирасли за срце. Према новој одећи сам осећао одбојност. Волео сам ствари које су имале свој стаж у пропању са мном.

г) Храна

У почетку добављање хране је представљало мој највећи проблем. У дворишту сам, нешто касније, засадио малу баштицу *) Семе сам предходно украо, иако пљачку истински презирем. Живот нас често нагони на потезе које ни сами не оправдавамо, али сам се, барем за прво време, морао снаћи на неки други начин. Понижавајући ужас пробавног такта! Храну сам почео набављати пребирајући по контејнерима. Можда је недолично али је зато изненађујуће инспиративно и подстицајно за размишљање. Стање једног друштва најбоље се уочава по садржају корпи за отпатке. Чудо једно шта су све људи раније бацали. Уосталом, ово је крај одувек богат храном. Повремено сам могао, породици и себи приредити праву гозбу са месом и, чак дезертом. Али задњих година то више није био случај. "Бербе" су почеле да бивају све сиромашније, а појавио се и већи број новопечених "пребирача". Они, наравно, нису могли своју вештину да пореде са мојом, стога што сам унапред знао у које време, и у које контејнере се избацују отпаци из ресторана, месара и болница. Радници поменутих институција су се већ били навикли на мене тако да су и храну, по неком неписаном договору, остављали по кесама поред канти. Нисам им захвалан због тога јер су својим милосрђем само прикупљали себи позитивне поене за могући страшни суд. Чинили су, уствари, услугу себи. За сваки случај. Ништа не кошта. Мислили су да ће можда баш последњи комад хлеба који су ми приложили бити одлучујући на небеском тасу правде. Као да не знају да ћемо сви у пакао.

Временом сам се морао побринути и за друге ресурсе. Храна која ми је остављена често је била покварена или толико бљутава да чак ни ја нисам могао јести. У откривању нових извора прехране помогао ми је случај. Једне хладне ноћи враћајући се из неуспешне потраге за храном, гладан и промрзао, видео сам на путу тек згажену мачку. Просуте изнутрице су се још пушиле на полеђеном асфалту и ја сам са интересовањем пришао. Први струјни удар мисли и осећања, упркос урођеној гадљивости, значио је само једно: глад! Опресно сам се осврнуо, ставио мачку под капут и кренуо кући. У дворишту сам је одрао, пажљиво испрао и потом испекао. Месо уопше није било лоше. ( Згражавање над мојим поступком указује само на хипокризичност малограђанске свести. У појединим земљама мачетина преставља специјалитет. Тврдокорном муслиману или Јеврејину би се желудац окренуо гледајући како наши углађени грађани прождиру масне и прљаве свиње. Све је релативно, па и националне кухиње. )

Пошто се нисам могао поуздати у варљиву Фортуну и њену наклоност да ми чешће омогући овако укусан залогај, решио сам да направим сопствену фарму. Почео сам мамити мачке и псе и одвојено их закључавати у подрум. Хранио сам их бљутавим отпацима које сам прикупљао, а заузврат сам стално на трпези имао тазе печење. Не могу порећи да ми усмрћивање животиња није наносило одређене непријатности, не само са техничке стране. Кад бих отварао врата подрума неподношљив лавеж и цика би парали ваздух и узбуњивали комшилук. Но, то би трајало само делић секунде и звукови би, затварањем врата утонули у дубок бездан подрума, Егзекуцију сам морам извршавати брзо и тихо. Одводио сам их једно по једно иза куће и усмрћавао ударцима секире. Моја мала тајна је била у томе да сам животиње умиривао тако што уопште, водећи их на стратише, нисам мислио на чин који предстоји. Тако нису могле ни интуитивно предосетити скорашњу смрт.

Ловио сам и пацове. Они су се већ били одомаћили у кући пре мог доласка, а доцније су се накупили у великом броју око отпадака које сам довлачио. Извештио сам се постављању замки. Пацове, упркос њиховој несумњивој интелигенцији на којој им морам одати признање, нисам волео превише су социјали...Користио сам их првенствено због разноврсности исхране. Временом је и жена победила своју глупаву гадљивост ( у чему сам јој морао и силом помоћи) и испраксирала се у припреми све укуснијих јела. Сматрам да сам имао веома квалитетну исхрану.

Са храном се никада нисам шалио. Гајио сам дубоко поштовање према свакој животињи коју сам појео. Њихове скелете сам уредно слагао у једну, а за то посебно одвојену собу, која је представљала својеврсни некрополис тих недужних бића. Само у прекој потреби сам тим костима хранио помахнитале и узгладнеле псе у подруму. Тако се дешавало да се моја будућа храна засићује костима својих дојучерашњих затворских другова. Ланац исхране!

АПОТЕОЗА ЂУБРИШТА

I

Не могу овом приликом да не споменем сметлиште као омеђене просторе у којима сам доживео тренутке највише емфазе и егзалтације у животу. Како се може осећати један изгнаник, проклетник, једна искоришћена, исцеђена, израбљена, покварена, исцепана, застарела и непотребна личност, као што сам ја, међу хиљадама ствари са истоветном судбином, него испуњена осећањем братске љубави и блискости. Ђубришта су била моје краљевство. У њима сам био владар-апсолутиста, али сам истовремено, са пуно пажње, водио рачуна о својим поданицима. Контемплацијом отпадака дошао сам до неких од највећих истина. Мени се никада није дешавало да у пролазном бесу шутнем неки пробушени лонац или шерпу. Напротив, када бих тражио нешто одређено, тренутно непотребне ствари сам пажљиво померао трудећи се да не реметим њихов достојанствен сан и мир.

Са друге стране, уживао сам многе благодети. Ђубриште ми се увек обилато одуживало. Своје потребе, тиме и моје породице, овде сам могао најефикасије задовољити. То је ското непресушан извор хране, одеће, а, богме, и лепих поклона за жену и дете, тако да је за мене представљало својеврсни драгстор или тржни центар. Све што сам морао тражити често по доста удаљеним крајевима овде је било на једном месту.

II

Предмети, за разлику од људи, никада не умиру напрасно. Они само постепено губе животну енергију. Као и сва друга бића и они имају свој животни пут: из мајке фабрике у којој се рађају одлазе на тржиште где се по излозима нуде својим старатељима-купцима. Како то у сваком детињству бива, њима је живот у првим годинама или месецима( зависно од употребног рока) најлепши: заузимају истакнуто место у кући, сви се загледају и пазе, траже им најбољу локацију за боравак, пажљиво рукују са њима, чисте их одржавају. Потом долази средишњи део битисања у коме је вредно и савесно обављају своју предвиђену функцију. Они су тада срећни, захуктали и пунокрви не слутећи неминовност пада у животу. Тада их истински презирем. Потом улазе у старост: започињу да се јављају дефекти и кварови, те се зову мајстори не би ли ишта учинили за продужење њихових бедних живота. Некада се операције успешно изводе, али у бесконачности времена и испитивању њихове генезе, такво ситно заваривање неумитне судбине не игра никакву улогу. Однос према њима почиње полако али незаустављиво да се мења: на њих се обраћа све мање пажње, услед неодржавања почињу нагло да ружне, веома чисто бивају бацани и ударани због своје онемоћалости. Одатле, па до потпуног обацивања-слања на ђубриште, пут није далек.

На сметлиштима се њихов живот само привидно окончава. Они падају у дуг, летаргичан сан у коме сневају своју некадашњу снагу и значај. Тада им: презреним и палим, пружам љубав и примам их под своје скуте *) У овом тренутку не могу да се ослободим религиозних асоцијација које ми се неминовно намећу. Дајем им снагу и наду за нов живот. Обилазим њихове гробље, њихов пакао и тражим оне за које још постоји шанса. Сви се, наравно, не могу спасити, али пружањем чуда појединим удахњујем веру свима. Нико не може знати ко ће бити изабран. При томе, се према свима, барем привидно односим једнако. Не бацам их или ударам штапом, иако на то ја полажем највеће право. По томе себе сматрам смернијим од најсмернијих, испуњенијим милошћу и од самог Бога, јер ја никада не кажњавам.

Вратио бих се на даљу судбину"отпадака" за које слободно можемо рећи да сада већ спада у домен есхатолошког. Изабранике пажљиво прикупљам, стављам их на колица и возим кући. Тамо се углавном трудим да им обезбедим посао који су и раније имали. Ако је то немогуће-услед превеликих оштећења, омогућавам им да врше неку другу функцију, што их такође испуњава задовољством и чини срећним. Када је њихова делатна употреба дефинитивно онемогућена ( волео бих да видим некога ко би им дозволио дужину радног века као ја), вршим рециклажу узимајући са, или из, њихових тела здраве делове и комбинујући их стварам нове предмете. Напокон свој пут завршавају на мојој личној епонији у дворишту испред куће. Чак и тада повремено узмем по коју ствар и не препуштам их забораву, иако за то немам посебну потребу.

Моје милосрђе је неизмерно.

Моје милосрђе је неизмерно.

ЕСЕЈ О РЕПРОДУКЦИЈИ

I

Питања размножавања продужетка врсте могу се, у извесном смислу, изједначити са питањем сврхе живљења уопште, ако узмемо да је продужавање опстанка кроз потомке једини могући вид овоземаљске бесмртности. Иако нисам наклоњен оваквим калкулацијама, јер своју индивидуалност никада не бих утапао у бесконачне и безличне генетичке низове, није згорег погледати на овај проблем из овог угла.

Које силе нагоне милионе очајника да производе и регрутују нове патнике Биолошки нагони? Божији промисао? Ђаволова замка? Све би, можда, и могло имати смисла када бисмо уочавали и сагледавали некакав цивилизацијски напредак кроз историју. Овако добијамо од злих предака још горе потомке, и тако у круг све брже и масовније. Једино што нас може утешити је да ће се и човечанству као и сваком затвореном систему догодити самоуништење по неумитним законима ентропије. Пре бисмо могли доћи до закључка да квалитет човека назадује. Ако узмемо да је количина Божијег духа константна и да се дели на све људе, онда порастом становништва количина по глави јединке опада. Из овог можемо закључити да су наши преци били далеко испуњенији Духом од нас. Отуда не треб а да нас чуди дуговечност првих библијских људи ( са порастом квалитета расте и квантитет живота), нити вишеструке способности и моћи колосалних генија ренесансе.

Дакле, шта да се ради? Проблем смањивања популације (а не њеног увећавања) се мора плански решавати. Чак и изузимајући сложене метафизичке калкулације превелик број људи изазива и читав низ профаних проблема: недостатак хране и животног простора, загађивање средине и сл. Иако би моја размишљања могли назвати чудовишним, нисам присталица грубог решавања овог проблема, на пример ратом (хигијеном човечанства - како то неко рече), јер се упркос мог великог отуђена од људи, насиља над њима најдубље ужасавам.

Ипак, вратио бих се метафизичким аспектима овог проблема. Ако су људи еманација Бога, можемо се запитати до чега би довео њихов нестанак?

Да ли би губитак одраза у огледалу, дакле представе о себи и свом лику довело и до нестанка самог лика, то јест Бога, или његовог враћања у самог себе? Зар се иза заповести: множите се, не крије само страх за сопствено битисање и жеља за непрестаним потврђивањем и увећавањем?

Питам се шта би проузроковао један, рецимо педесетогодишњи напор човечанства у уздржавању од репродукције? Можда би се овај подухват могао извести и без претходног консултовања-рецимо тајним озрачивањем које би погубно утицало на плодност? Ако је то неизводљиво онда барем одређеним декретима и санкционисањем размножавања. Упркос свесности о немогућности овако широког захвата, не бих олако искључио ни ову могућност.

II

Унаточ свим рационалним напорима мозга и филозофских закључака до којих сам дошао, и сам сам направио једно дете-женског пола. Избегао бих сва објашњења о томе како је до тога дошло и просто рећи: Родило се, сад га ваља љуљати.

Не могу рећи да то мало, кмекаво, румено парче меса није у мени побудило извесна исконска очинска осећања која су се испољавала у нагону замке разнежености и да свом детету пружим васпитање које ће га издвојити из гомиле бедних наследника бледих особина својих родитеља. Схватио сам да настављањем утабаног тока васпитања детету могу само лошег донети. Требало се вратити на саме почетке, на живот у пећини и ослободити дете вишевековне цивилизацијске прљавштине која се све више таложила, како би створили новог човека, способног за велика дела.

У једној соби сам ископао рупу( под је већ одавно био потрошен за грејање) и обложио је крзнима паса, мачака и пацова, и у њу ставио дете. Жена је без поговора извршавала моја наређења, иако сам у појединим тренуцима виђао сенке туге и протеста у њеним очима. Морала је слушати за добро детета. У рупу сам јој допуштао да сиђе само кад је требало подојити дете. Уместо играчака детету сам дозвољавао да се игра оглоданим костима, иако сам у тренуцима велике опуштености-како сам недоследан себи –поклањао лутке са исчупаним рукама или ногама пронађене на ђубришту. Када је мало поодрасло дозвољавао сам јој да се игра са псима и мачкама које сам у ту сврху ослобађао из подрума и спашавао од грозне судбине, и који су иако бесни на мене према њој показивали необичну наклоност.

Како моја жена уопште није причала и сам сам разговоре са дететом редуковао на најмању могућу меру: могла је да разуме само неколико основних и неопходних речи, што је било сасвим довољно. Што је говор развијенији то су могућности лагања и извртања истине биле веће. Осећања је могла исказати искрено и природно: режањем, плачем, смехом, вриском, и понајвише погледом. Поглед јој је био дубок и у њему се могло видети...

Не могу да пишем о њеним очима.

Псеће главе,
псеће запењене раље
и зуби
Раздиру мачке. И пацове.
Подрум-кербери-пакао
Често чујем како моја жена говори иако знам то
никада не чини.
Углавно оптужује.

Очи.
Хиљаду очију,
и све исте
гледају ме на сваком кораку са свих страна.
Док лежим котрљају се по мени.
( Све су плаве боје)
Машем рукама-разгоним их
Некада их гњечим о зидове, некада газим по њима као
по огромној пихтији. Утањам као у живо блато.
Не могу.Не смем написати шта видим.

БОЖЕ?

Белешке пацијента М. Износим уз минимално прерађивачко интервенисање које се, пре свега, огледа у правописној обради текста, пошто реченице на аутентичном рукопису нису груписане по пасусима, често нису ни раздвојене, велика слова скоро нису ни употребљена ( осим неколико пута у речи Бог) а од интерпукцијских знакова-уз два-три зареза-присутна су четири упитника стављена на неодговарајућим нелогичним местима. Белешке се налазе на више неповезаних листова папита и исписане су различитим рукописом и стилом. Први део текста одликује нечитак рукопис различитим рукописом и стилом. Први део текста одликује нечитак рукопис и лаконизам у исказу. Поделио сам га у три ненасловљена поглавља према сопственом осећању за целовитост. Целине"Трактат о породици и материји " "Апотеоза ђубришту " и "Есеј о репродукцији" сам насловио по њиховом садржинском одређењу. Овде можемо уочити дужу и концизнију реченицу као и прегледнији рукопис ( што се, наравно, може видети само на оригиналу). Примећујемо и склоности ка филозофским разматрањима животних прилика у којима се пацијент налази као и репрекусије које оне у њему изазивају. Последњи део текста сам накнадно добио када је материјал за штампу већ био припремљен, и износио га без наслова у оригиналној верзији како би читаоци имали објективнију слику о аутетичном стању рукописа. По сведочењу доктора Папандопулоса то представља последње што је М: исписао пре падања у дубок делиријум и најочитије говори о његовом тешком психичком стању. Надам се да овим захватима нисам битније утицао на смисао написаног, те да сам допринео лакшем разумевању и читању штива.

Посебну захвалност би упутио и господину др Папандопулосу, неуропсихијатру болнице у К., чијом сам добром вољом дошао до исповести пацијента М. коју је писао у оквиру сугериране терапије.

( примедба приређивача)

Један наш познати писац, маестро фантастике стварности и стварности фантастике, је записао: "Да је време измишљања прошло, да читалац више не верује у измишљотине, јер му је модерно време, у констелацији "светског села" која умножава бизарна факта стварности, показало да она фамозна фаза Достојевског да "није ништа фантастичније од стварности " није само спретна доскочица једног књижевника, већ се та фантастика стварности приказала модерном човеку као фантастична стварности.(...)

 


[početak][sadržaj][geografija][kultura][manastiri][privreda][turizam][sport][organizacije][webmail]
[zanimljivosti][adresar][dogadjaji][druženje][informacije][mediji][autori][sponzori][email]

www.uzice.net

Jugoslovenski TOP Portal