Knjizevni kokurs 'Milutin Uskokovic'
[насловна страна]

Прва награда на конкурсу
”Милутин Ускоковић" за 1996. годину

Милен Алемпијевић

ХРОНИКЕ

 

- Изгледате као човек који се на смрт досађује – зачу се шушкав глас. Мршава и повијена фигура старца је стајала крај мене. Светле, помало водњикаве очи живо су ме посматрале са троугластог, жућкастог лица. Крајеви бледих усана повијених на горе, остављали су утисак стално осмехнутог човека. Равну потпуно седу косу, носио је заглађену а досезала му је онако погнутом до крагне капута. Мршавост лица истицао је, међу испупченим јагодицама, дуг и танак нос, благо повијен, на коме приметих црвену штрафтицу, мало испод нивоа очију. "Као птица која је управо смакла наочари", помислих у себи и то ми измами осмех.

Охрабрен њиме, упита да ли је слободно. Показах нехајно руком и он седе. Извадио је из унутрашњег џепа изношеног капута наочари и зачуђујуће белом марамицом их обрисао. Углавио их је црвени жљебић на носу, испреплео прсте на карираном стољњаку и загледао се кроз излог. Конобар је пришао и спустио пред њега и поред мене по чашицу клековаче. Очито да је овде био сталан гост чим је конобар знао шта да донесе и без поруџбине, али га се нисам могао сетити од раније. Престао сам да размишљам о томе чим сам јагодицом средњег прста дотакао хладну стопицу чаше. Случај је хтео да пијемо исто пиће и то је било довољно за почетак.

- Били сте у праву за оно малопре – додиривао сам овлаш чашу палчевима и кажипрстима обе реку. Погледао ме је упитно.

- За досаду – покушао сам да објасним.

- За досаду – рече он и куцну својом чашом о моју. Почетак мог "ламента" духовито је преиначен у здравицу. Насмејали смо се.

- Мада би било боље да јој пијемо душу – додао је, и опет се сложисмо на исти начин.

Досада је, младићу, као болест која једе човека изнутра. И на послетку, кад изједе и последње што ваља, љуштура остане да блуди унаоколо као авет. Отупелу и бесвесну, ништа је не дотиче. Досада је вода, а очај је сируп. У напрстку те одурне текућине човек се може удавити! – Говорио је лагано, гледајући у страну. Као да је хтео да спере некакав ружан укус у устима, отпио је гутљај.

Ћутали смо док је напољу промицао фебруарски снег. Зиме нису као некад. Сивило и прљавштина царевали су градом.

- Али, нас двојица се можемо забавити. Показао бих ти нешто врло занимљиво, наравно ако си вољан.

Све је било боље од ове кафанске чамотиње и пристао сам. Кад сам хтео да платим, конобар рече да је у реду, да се за то побринуо господин Милутин. Погледао сам свог новог познаника, он пружи руку и рече:

- Милутин Д. Јевремовић, драго ми је...

Испоставило се да смо Милутин и ја комшије. Он је живео у слепој улици која се пружала уза угла, неколико кућа ниже од моје. Али се никад нисмо срели као да смо, како он рече "цео живот провели вешто се мимоилазећи". Старинска фуруна је бубњала и у соби је било пријатно. Седео сам за столом и наизменично се залагао ситним комадима сланине и сира и пијуцкао клеку. У том се из друге собе појави мој домаћин.

- Мало си ме чекао... ова плава ми се негде загубила, скоро сам се забринуо – рече и стави предаме десетак свезака у тврдом повезу. Затим је поново отишао у собу и вратио се са великом картонском кутијом. И њу је ставио на сто.

- Ово су ХРОНИКЕ – предухитрио је моје питање. Положио је длан на свеске и објаснио ми:

- Задатак сваког хроничара, тиме и мој, је да чува време од њега самог – извадио је пажљиво из кутије нешто прилично гломазно, умотано у крпу. Убрзо, посматрао сам нестваран и помало језив призор: у великој тегли у формалину, налазила су се два мала прасећа тела чудовишно срасла у једну главу. Не знам, док ми је стомак поигравао, да ли сам више замерао природи или овом необичном старцу који ме ничим није припремао за овако нешто.

Не примећујући грч на мом лицу наставио је:

- Ово је Thoracocephalopagus, речено сувопарним и најчешће неразумљивим језиком науке, а ја ово називам Метафором Времена. Једно тело је оно што се догађало, а друго је оно што се догодило. Заједничка глава симболизује њихово јединство. Формалин, то сам ја.

Искапио је чашицу, сачекао да и сам то учиним и онда насуо ново. Његове свеске су ме чекале. Отворио сам прву с реда.

ДАН ХРИЗАНТЕМА

Брачни пар Јаворов се доселио у наш град с пролећа 1875. године. Тек венчани, млади и заљубљени, хтели су овде да заснују породицу. Уселили су у кућу са бројем 6, на крају данашње Гогољеве улице, са великим вртом и баштом. Он је хтео да засади и пар чокота винове лозе да би она имала да поједе које зрно белог, свог омиљеног, грожђа. Све је обећавало срећан почетак заједничког живота, поготову кад је она једног дана осетила живот у себи. Али, није прошло много, а млада будућа мати поче да побољева. Свако мало, смењивали су се напади грознице и потиштености. Једног јутра, јако бледа, рече свом мужу да јој помогне да се придигне из постеље. Био је леп јесењи дан и пожелела је да мало поседи у врту, међу хризантемама. Он је рече да је напољу свеже, а сем тога, они у врту нису имали хризантеме. Али, није могао да је убеди. Толико је наваљивала да је на крају попустио и понео велику плетену столицу напоље. Тамо је имао шта да види: у лејама поред живе ограде, у каменим ронделама, у сеновитим кутовима врта и свуда где су некад цветавале руже, нарциси, божури, маћухице, лепа ката и друго цвеће које је она с пуно љубави гајила, расле су хризантеме.

Појавила се из мрака куће и придржавајући се једном руком за рагастов, само тихо рекла: "Ето видиш..."

Од тада је стално излазила у врт.

Огрнута топлим вуненим шалом, седела је склопљених очију. Док је свеж ветар тумарао крошњом старог дрвећа њено лице, бело као посмртна маска, сјајило је од јесењег сунца. Ноздрве су јој трепериле, а мирне руке почивале у крилу. Кад би мало захладило, муж би јој помогао да се врати у кући па би, вођен својим пословима одлазио у варош, док би му њене чудне речи одзвањале у ушима: "Још само данас". Поглед њених безмерно тужних очију није му давао мира.

Венула је а нико није зашто.

Родила је мртву девојчицу једне хладне фебруарске ноћи, препуне снега, и не за дуго, придружила се својој кћери. Стигла је да каже мужу: "Далеко од радозналих очију, састајао си се са њом по гробљанским алејама. Знала сам то од оног дана кад се са тобом вратио и мирис хризантема, упијен у одело и дланове. Стресао се као невидљиви полен на моје руке и лице из твоје косе и бркова. Мислила сам престаћеш да је виђаш, али ниси. Хризантеме су порасле за ноћ кад сам пожелела да нигде од мене не одлазиш. Овог пута, ја идем..."

На дан њене смрти, из врта напуштене куће број 6 у Гогољевој, преко високог каменог зида допире и шири се околним улицама мирис хризантема, леден и опојан.

Признао сам свом суседу да је прича веома занимљива, а он се намргоди:

- Прича? Каква прича!? То је истинит догађај, а ако не верујеш, стрпи се, још... Који је данас дан? А, да. Стрпи се још четири дана.

Одвео ме је седамнаестог фебруара у Гогољеву улицу и тамо затекох и камени зид и стару кућу закованих врата и прозора. Одавно напуштена и склона паду. Помислио сам како је чудно да је ова руина измакла сатирућој глади урбанистичких планова за простором. Тада ме заљуља неочекивана вртоглавица, плућа ми се испунише познатим мирисом. Све је потрајало само трен.

- Не спавај младићу – рече мој сусед осмехујући се тријумфално. Узео ме је под руку и лагано кренусмо низ улицу.

Не знајући зашто, неколико дана био сам узнемирен размишљањем о Јаворовима, Гогољевој улици. Нисам био мање спокојан ни кад сам у Архиву града пронашао податке о Јаворовима: она је заиста умрла на порођају, а он напустио град претходно продавши кућу. Ништа онако загонетно и мелодраматично како сам имао прилике да прочитам. Носио сам се мишљу да комшији Милутину ставим до знања да помало губим вољу за читањем његових "Хроника". Појавио се ускоро, једне вечери, и био сам решен да му саопштим своју одлуку. Дошао је са флашом.

- Ја частим – рече, и док је у кухињи тражио чашице, механички отворих свеску коју ми је тутнуо у руке.

ВИОЛИНИСТА (1905)

Теодор Јаковљевић је тестаментом своју кућу завештао граду. Кад су га отпратили на вечни починак, градски оци се замислише пред лепим здањем свог знаменитог суграђанина и расписаше конкурс за њено преуређење. Најбоље решење понудио је млади архитекта, десељеник из Београда, Аничић.

За мање од године дана, ремек – дело старог мајстора Херберта Мајнлера из Прага, постало је диван простор. Централни део куће претворен је у легао госн. Теодора и његове блаженопочивше супруге Милици. Будући да су Јаковљевићи вили заљубљеници у уметност за живота су сакупили обиље вредних слика, скулптура и антиквитета. Све се то сад могло лепо видети изложено у неколико салона уређених у различитим стиловима.

У северно крило пребачен је већи део градске библиотеке и отворена је читаоница: горње спратове јужног крила зграде заузео је Архив, а у приземљу, сместила се Бечка кафана.

Кафана је била посебно лепа. Недељом после шетње, млад свет би навраћао на Захер торту и клакер, а старија господа би уз кафу и миришљаве цигарете из Вијене читала престоничке новине.

Све је било ту, а опет нешто недостајало.

Оркестар.

Оркестар који би на недељним матинеима музицирао. И тај проблем је решен врло брзо. Виолончело је засвирао умировљени професор музике Штајн, придружила му се својом виолом жена архитекте Аничића и само је још виолина недостајала за гудачки трио.

Виолиниста се појавио у граду такорећи ниоткуда, са својим инструментом и старим кофером од излизане коже. Живео је у самачком пансиону госпође Дане Триваловић, у улици Горњој. Није имао више од четрдесет година, али му је лице увек било бледо и испијено а очи црвене као да се управо исплакао, па се, још онако повијених леђа, чинио старијим. Свирао је виртуозно па је убрзо постао срце трија а недељна кончертина су постала радо слушана, јер се брзо прочуло да дошљак има "виолину која прича".

Млада супруга архитекре Аничића се заљубила у маестра као девојчица. Била је лепа и умиљата и, мало по мало, тужни виолиниста је почео да се осмехује.

Док би музицирао, гледао ју је кришом кроз полусклопљене капке, а она би се занесено смешила. Кафану су испуњавали звуци музике са неба.

Једног суботњег преподнева, у малену собу самачког пансиона бануо је унезверени архитекта Добривоје Аничић. Дрхтао је као у грозници и у уснама није имао ни кап крви. Затекао је своју лепу жену уплакану и саму. Љутина му је спласнула кад ју је видео саму, али истог трена упита: "Где је ОН?"

"Отишао је", пројеца она, "отишао је и више се неће вратити".

Отрчао је у Бечку кафану и упитао Алексу келнера зна ли куда је отишао виолиниста. "Који виолиниста?" зачуди се овај. Аничић зађе међу столове.

"Какав оркестар?"

"Виолиниста? Не знам о чему причате..."

"Професор Штајн је умро пре две године човече!"

"Какав сте то гудачки трио умислили?"

Одговори су не без запрепашћења сви одреда које је срео у кафани. "Слушајте људи, немојте да се правите блесави!" викао је, љутио се, вукао их за ревера, зажагрених очију на крају, на ивици суза, прекљињао да му кажу. Узалуд, градитељ је музичару изгубио траг.

Архитекта Аничић вратио се кући тешке главе и прилегао.

Жена му је родила сина који је израстао у даровитог момка, чудесних прстију, као и мајка му."

Рекох Милутину да је ово прилично мистериозно.

- Да, да – сложио се он – и ако будеш тражио податке о њима, а знам да хоћеш, као што си за Јаворове, нећеш успети да нађеш баш превише. Можда би могао да питаш сина професора Штајна, али је он потпуно глув и скоро слеп старац тако да не верујем да ће бити од помоћи.

Дани су пролазили, размењивали смо посете. Сваки пут добијао бих читање нове и нове текстове. Потпуно сам се навикао на те приче кроз чије ме је лавиринте вешто и упорно водио у свом заносу. Очекивао сам, све радозналији, сваки пут још једну приповест на танушној линији између реалности и фикције. Занимљива литерата у лику мога комшије ми је давао по мало, као лек. Престао сам да се трудим да размишљам о веродостојности записа и да запиткујем о изворима података којима се служио. Та читања су постали ритуали. Милутин С. Јевремовић био је свештеник, његове Хронике наше поганско божанство. Клековачу смо као крв фиктивне жртве сујеверно испијали, и он и ја, и давала нам је надљудску снагу.

Кад је последњи пут дошао био је некако елегично свечан. У тренутку кад је театрално подигао кошчати прст испред лица на ком су мировали бледи колутови зеница, рекао је:

- Ноћас ће бити занимљиво као ниједном до сад. Надам се да си спреман? - Нисам знао за шта је требало бити спреман, али климнух главом и помалом несигурно отворих свеску.

ЦИРКУС (1965. година)

Директор Циркуса умро је од циркозе јетре. Несрећно заљубљен у трапезисткињу чија је кичма преломила на двоје једним падом. Њен партнер и муж је себи од туг уприличио "римску смрт". Бацач ножева је своје ножеве продао жонглеру и отишао у Јужну Америку где му се губи сваки траг. Жонглер је неопрезно жонглирао и то му је била последња тачка. Дресер коња је под окриљем ноћи продао све коње и завршио у душевној болници. Као портир. Гутач ватре је, у ствари, био пироман и осуђен је на временску казну затвора. Снагатор је са својим љубавником засновао породицу. Жена од гуме је једне вечери дала све од себе и сад је у инвалидским колицима. Шеф циркуског оркестра је постао проповедник вере светаца судњег дана. Оркестар је музицирао на добротворним приредбама по сиротиштима и пансионима за старе и немоћне. Еквилибриста је једном приликом попио мало више и придружио се трапезисткињи. Илузиониста је у погрешном сандуку претестерисао своју асистенкињу и отишао на доживотну робију. Укротитеља лавова усмртио је лав љубимац. Лав је касније угинуо, неки кажу од туге, неки од стомачних тегоба...''

Скоро сам се загрцнуо од смеха.

- Моја мала проза није у облику прича на какве си навикао, већ више, како бих рекао, набрајање чињеница. Надам се да ти то не смета? – Упита Милутин.

- Ни најмање – брисао сам марамицом очи – Ово је... – усне су ми подрхтавале – прилично...морбидно? Тек што сам то превалио преко језика поново сам почео грохотом да се смејем. Нисам могао да се уздржим. Мој сусед је стрпљиво чекао, а мој необуздани смех се полако претварао тек у повремено церекање кад год бих у мисли призивао лица снагатора, жене од гуме, илузионисте и остатка халуцинантне циркуске дружине.

- А где је кловн, бога му? Нигде се не помиње? – упитао сам ни сам не знам зашто, не дижући поглед са свеске.

- И најозбиљније ствари постају спрдња кад их исприча неко ко то уме, као на пример...кловн. Читај даље – рече мој сусед леденим гласом.

''Кловн је своје озбиљно лице годинама скривао иза своје маске и допуштао да о њему мисле оно што се обично мисли о кловновима. Годинама је посматрао људе са којима је на точковима живео увек у другом граду и, кад би се заситио њихових малих испразних живота, неки би усмрћивао, неке обогаљивао, неке извргао руглу. Проналазио је начине.

Једино биће које је волео била је једна мала билетарка. Али она, како то обично бива, за њега није марила. Чудио се због чега је та мила и према свима доброхотна девојка тако нељубазна према њему. Да ли је могуће да је имала чуло које ју је нагонило да бежи од њега као од зверка од шумског пожара? Како је осетила да је кловн који засмејава људе, прзница, злопамтило, сплеткарош и гад? Како? Како, кад је из љубави био спреман и да умре за њу? Плачући крадом у мраку свог вагона, могао је да чује како гаца по катрану његове душе.

'Кловн мора бити човек од духа', рекао је једном приликом кловн и у наступу депресије насрнуо зачудном, зверском снагом на свој лик у великом огледалу у гардероби. Издахнуо је на путу ка болници због губитка крви. Загонетни несрећни случајеви су се наставили и убрзо довели до распада циркуске трупе.''

- Нимало згодан завршетак – осећао сам у устима горчину малопређашњег смеха – Занима ме само, у каквој су вези Циркус и наш мали град? Рекосте да су Хронике приче о овдашњим људима и догађајима? – Тачно, младићу. Знаш ли ону пространу пољану на уласку у град са источне стране? Е па, Циркус је на том месту дао само једну представу у овом граду. Овде је кловн пао у депресију а остатак приче знаш.

Поћутали смо неколико тренутака свако са својим мислима. Милутин нагло устаде са столице и наче тишину следећим речима:

- Дошао је тренутак, онај прави, да нешто видиш. Показаћу ти нешто без чега би моје Хронике биле мртво слово на папиру. Тркнућу до куће, али ме брзо ето натраг. Успи себи још чашицу овог нектара док ме будеш чекао – говорио је тихо, у пола гласа и натенате, али сам могао осетити необичан, заповеднички тон.

Гледао сам како се погурена прилика спушта осветљеном улицом и замиче за угао. Шта ли је сад на реду? Навукао сам завесу. Смех и слутње су се у мени натезали, дахћући.

Појавио се са омањим дрвеним сандуком. Склонио је флашу и чаше и спустио га на сто. Нагађао сам колико би сандук могао бити стар. Изгледао је очуван, и дрво и метални делови, као да се старац баш трудио да племенито дрво сачува од трулежи и жути сјај метала од глади рђе.

- Стар је, веома стар - био је одговор на непостављено питање - И у њему је све!

- Све...?

Све. Материјални докази мојих Хроника.

Откључао је сандук, завукао руку унутра, извади нешто, брзо, нисам ни стигао да видим шта, и окренуо ми леђа. Кад се опет окренуо, на лицу је имао велики и округли, црвени кловновски нос!

- Овако је још убедљивије – изронио је из ковчега наранџасту перику и врло спретно је намакао себи на главу.

- Без шминке није комплетан угођај, али не мари. Мислим да сад схваташ. А ако не схваташ, погледај ово – и раствори гломазни хербаријум у коме су на свим листовима, а било их је преко стотину, биле упресоване хризантеме.

Ређали су се: џепни сат, брокатна марамица, пожутели кутњак, сребрна кашика, изрезбарена табакера, стаклено око, пауново перо и још пуно којечега, читава збирка. Све сам те предмете иако их никад до тада нисам видео препознавао, из наших дугих ноћних прича.

Не чекајући да било шта кажем, Милутин је из сандука извадио виолину. Запањено сам посматрао час његове прсте које је разигравао један Паганинијев скерцо, час гудало којим је пробадао невероватно густ ваздух у соби, час датуме испод смежураних цветова. Тачније, датум. Само један: 17. II 1876.

- Шта би све ово требало да значи? – био сам збуњен овом бурлеском.

- Немогуће је да још увек ниси разумео! Па сад си ваљда убеђен у веродостојност мојих Хроника! Све о чему си читао, доживео сам! Нисам писао на памет!

- Али те приче су пуне ирационалних догађаја, сем тога, ради се и великом временском размаку; па нећете ваљда рећи да су ова маскарада и Паганини и сандук рабљених ствари ДОКАЗ ваших Хроника!?

Био сам већ помало изнервиран комшијином дечје тврдоглавом упорношћу да се увери у нешто у шта осим њега нико не би поверовао. И већ следећег трена сам се ујео за језик. Моје речи су биле као шамар. Старац је заћутао, видно нерасположен. Почео је своје ствари полако да враћа у сандук. Кад је завршио, подиже главу и видех опет онај нос кловна, заборављен на снужденом лицу низ које су се сливале крупне сузе. Брада му се тресла а јабучица поигравала, тешко се суздржавао да не зајеца. Нисам знао шта бих са собом гледајући то уплакано лице и само глупо рекох:

- ‘Ајде, не будите на крај срца... ево, попићемо још по једну...

Нечујно је затворио врата за собом. Однео је свој сандук с благом и оставио ме да дуго после његовог одласка стојим збуњен и постиђен на сред собе. Кад сам осетио трнце у ногама и грлу, столица и флаша дочекале су моје клонуће. Препунио сам неспретно чашицу и на врат - на нос је испио. Ваздух је шиштао кроз решетку мојих зуба а длан влажан од проливеног пића дуго сам отирао од панталоне, покушавајући том монотоном радњом да уведем какав такав рад мећу мисли које су се прескакале и сударале.

Дуго сам посматрао тамну мрљу на свесци мог комшије Милутина. Није ми ни на крај памети било да је отварам. Плашио сам се. И ње, и осталих које је заборавиио на столу. Размишљао сам о том да одмах, истог момента, пођем да му их вратим. И замолим за извињење због свог бахатог понашања.

На пола пута сам схватио да до јутра за тако нешто нећу имати снаге. Вратио сам се кући и с тешком муком заспао.

Тек што се разданило, био сам на ногама. Бријао сам се и упињао да сложим коцкице једног бизарног мозаика. Закључак је био да је старац очито помало нервозан, а помало и чудак, што је за његове године сасвим разумљиво, отуд и онакво понашање. Мада сам и себи пуно замерао. Зато сам одлучио да то лепо овог јутра, уз кафу и ракију као праве комшије, изгладимо. Пљуснуо сам лице хладном водом и у мраку топлог фротира био сигуран да је то прави начин. Унапред сам се радовао нашем сусрету. Седа глава заслужује поштовање, а истини за вољу, Милутин ми је после свих ових “сеанси” био некако драг.

Зурио сам у плочицу на вратима са добро познатим именом. Осећај нелагодности се повратио и никако ме није напуштао иако сам се својски трудио да га одагнам. Покуцао сам. Човека који ми је отворио скоро да нисам препознао: фигура је изгледала виша и снажнија, очи дубље усађене, њихово сивило згуснутије. Стакласте и безизражајне, као прљав лед. Лице непокретно, прошарано старачким мрљама, мермерно хладно.

- Господине Милутине - почех несигурно - ... ја ... добро јутро, дошао сам да вам вратим свеске... заборавили сте их код мене синоћ. И да се... да се извиним због...

- Свеске? Какве свеске?- глас је звучао метално- То нису моје свеске. Немам ја никакве свеске. Уосталом, ко сте ви?

- Забога, па, ја сам ваш комшија, тамо, с почетка улице - освртао сам се трапаво мислећи да ћу бити убедљивији ако још и прстом покажем - Синоћ смо ви и ја седели и пијуцкали и...

- Ах, сад сам Вас препознао, младићу - нагло ме прекиде - Али се не сећам да сам имао ту "част" да се дружим са Вама, поготову не да пијем - На тренутак је његово лице попримило животнији израз. Препознао сам: мешавину гнушања и презира.

- Али, донели сте ми ковчег са вашим стварима; стари хербаријум, виолина, сећате се? Имали сте и кловновски нос, па сам ја...

- Чујте младићу, не морате бити непристојни!- рече мој сусед оштро - Шта ви, заправо, желите? И шта намеравате са тим свескама?

- Свеске су ваше.

- Моје? Немогуће!- узео их је у руке и почео нервозно да листа - Ово сигурно нису моје свеске, видите, ја не водим дневник. А сад, извините ме, јако сам заузет. Пријатно.

У последњем тренуку руком сам задржао врата. Његов поглед севну и вилични мишић се покрену под кожом.

- Ови записи нису обичан дневник. Ово су Хронике, сами сте их тако назвали.- Трудио сам се да будем присебан - Погледајте мало боље преклињем вас, па зар ово није ваш рукопис?!

Држао је свеску у висини лица. Кратко је потрајало пре него што ће ми је вратити, ја сам мислио да су се смењивале године. Могао бих се заклети да је оно што сам тада угледао на његовом лицу био осмех. Исцерио сам се и махинално почео да климам главом. Пре него што сам стигао било шта да кажем, мермерна маска процеди:

-Није.

И залупи врата.

Ногу пред ногу, кренуо сам кући. Кад сам дошао до оног угла иза којег је он синоћ замакао, вратио сам се. Спустио сам свеске на отирач испод врата и нетремице гледао у њих док сам се као рак одмицао назад. Окренуо сам се и потрчао.

Звоњава телефона затекла ме је на ивици наслоњача, скрућених леђа, дланова положених на скупљена колена. Биће да сам покушавао да мислим. Мелодичан али монотон звук звона расипао се у ваздуху и падао по мени као комадићи стакла.

- Добро јутро, јесам ли те пробудила?

Препознао сам мајчин глас.

- Нисам? Баш добро. Из биоскопа те зовем. Знаш, данас радим само за матине и чим затворим благајну идем на пијац. Ниси ваљда заборавио шта си мајци обећао? Обавезно дођи данас на ручак. Направићу и јабучару, са орасима и циметом, онако како ти волиш. Јеси ли ти то мени нешто нерасположен? Све ћеш ми лепо испричати кад дођеш. Љуби те мајка. 'Ајде, видимо се,и немој сда доцниш к`о прошли пут.

Препознавао сам наличје овог дана по лицу свог нарастајућег нерасположења. Тежак и непокретан као стена, фотеља је ћутала подамном. Решио сам да не радим ништа. Шта се, уосталом и могло радити? Сачекаћу, једноставно, да време прође, да истрошим ово разјешњено и огољено пре подне, и да, без журбе кренем код мајке, на недељни ручак. Имао сам осећај да ово неће бити дан као и сваки други. И не само овај.

Под наслагама тишине у мојој празној соби осећао сам сву тежину живљења у свету пуном тужних кловнова који се лако засите туђих, малих, испразних живота.

 


[početak][sadržaj][geografija][kultura][manastiri][privreda][turizam][sport][organizacije][webmail]
[zanimljivosti][adresar][dogadjaji][druženje][informacije][mediji][autori][sponzori][email]

www.uzice.net

Jugoslovenski TOP Portal