Knjizevni kokurs 'Milutin Uskokovic'
[насловна страна]

Прва награда на конкурсу
”Милутин Ускоковић" за 2001. годину

Јелена Марковић

КАШМИР ЗА КОШМАР

 

С јесени 1967. године отишао сам на факултет и срећно завршио историју 1975. године. Моја жена Дуња је 1974. уписала географију и 1979. године дипломирала с просечном оценом осам. Данас ретко ко зна те податке. Њу знају као Дуњу шнајдерку, а мене као њеног мужа, углавном. Дуњу су отпустили као технолошки вишак, па се ухватила укоштац с дебелим женама и њиховим хаљинама. Налазио бих њене свеске у којима је најчешћа цифра била сто педесет, и то поред скраћеница "г", "к" и "с". То нису ознаке за груди, кукове и струк, већ за "грозоту", "кошмар" и "срање", што је најбоље, како је Дуња знала да процеди говорило о линији њених муштерија. Кроз нашу кућу тих година пролазиле су неке Силвије, Душице, Петрије, Кристине и једна која оста најдуже, Лиза.

На крају, поред Емилије, жене неког главатог дипломате која је долазила тек понекад, Лиза остаде једина стална и редовна. Причала нам је да је некада била артиста у циркусу, али је пала, повредила се и престала с наступима. Иако је била рођена у Београду, готово цео живот провела је у Италији, где је отишла као врло млада за момком, Италијаном, власником циркуса. Када се повукла престала је да води рачуна о свом телу и муњевито се гојила. Пре коју годину Италијан је умро, њој оставио циркус, који је одмах продала па се с новцем вратила у Београд. Вратила се са четрдесет и четири кила више него што је отишла, па сада мери деведесет и шест.

Захваљујући тој причи сам и предложио Дуњи да се прешалта на шивење дебелима, јер треба ићи на сујету и слабост дебелих госпођа према брижљиво стицаним, па још брижније прикриваним превијуцима. С годинама ће се лакше одрећи пара него својих слабости, уверавао сам Дуњу.

Лиза је крила своје право име, а када је једном Дуњи платила чеком - на њему је писало Стојанка, што је она с презиром написала, па га просто одгурнула од себе. У Италији би се можда још неко и сетио ко је Лиза, али ко је Стојанка не зна ни Београд ни Рим. Код ње је била врло упадљива потреба за допадањем и скретањем пажње, што се видело у свакој њеној жељи, скицираном кроју, коментару, па и у начину на који је пробала скројене ствари. Од Дуње је увек захтевала да јој шије што краће и уже, па макар и по пола сата морала да држи увучен стомак. Само један луксуз Лиза себи никада не би могла да приушти - да смрша. Иако је куповала рецепте и савете за дијете, ишла на све могуће куре мршављења привучена шареним рекламама - није се могла ниједног минута одрећи масног или слатког. Ташне су јој биле пуне чоколадних пахуљуца, коктел-пецива, и када је улазила увек је причала кроз задњи залогај, који је по мојој процени убацила негде између лифта и наших врата. Умела је да изабере увек опремљена најновијим модним часописима, али је знала и да се расплаче пред огледалом када покуша да превуче сукњу преко кукова, која је једва прелазила двадесетак сантиметара испод приметно отромбољене задњице. Дуња тада зна да треба све да пусти, скува кафу и да јој каже да она уопште није дебела, само "јака" и да је "такве конституције", што није увек палило, јер се Лиза ипак добро сећала своје девојачке линије.

У недељу увече Лиза је била код Дуње на проби. Пре него што је кренула, напољу је почела ситна киша, нешто налик ситном, мокром снегу, па ме Лиза замоли да је пребацим до стана, не успевши одмах да добије такси. Док сам загревао мотор Лиза је опет дробила о својим славним данима, па рече како су се некад возачи утркивали ко ће да је вози, а сада она мора и да моли друге. Онда је гиздаво и самоуверено заћутала, а мени као да се учини да испред кола, ту, баш где је она стајала, видех младу жену у изазовном трикоу како се клања пред публиком, а руком придржава шишке које нехајно падну на очи при сваком наклону.

- Приметили сте га, Дуле?- прену ме Лиза.

- Приметио?, понових за њом.

- Па овог голуба који је сада тако ниско и кружно прелетео преко ваше главе?

-Да... видео сам га...- рекох одсутно

-Што ли је само онако пао иза ваших кола, као погођен, питам се... Нека симболика, можда?

- Пао је?

- Боже, Дуле, у шта ви гледате? Него, хоћете ли ме, молим Вас, одвести до куће... захладнело је ...

-Да, наравно, извините, замислио сам се...

Она полако и значајно окрену главу према мени, па пре него што ће сести на задње седиште (стављајући ми тако до знања да јој ја могу бити само возач) рече:

-Дуле, Ви уопште нисте свесни колико ми значи познанство са вама. Немојте ме погрешно схватити, и ништа ме не питајте, ионако ме не бисте разумели, али када сам малопре видела оног голуба схватила сам да је то знак и да сте ви онај прави...

Чудна жена, кажем ја. Даље смо се возили ћутке. Лиза је повремено певушила песму с радија и извиривала се према ретровизору намештајући своје чуперке. Кад стигосмо до њеног стана, она ме замоли да јој помогнем да изнесе кесе са стварима које је управо донела од Дуње. Помогох јој до улазних врата, а онда кренух натраг ка колима.

-Дуле, молим Вас, постоји нешто што сам желела одавно да поклоним Дуњи, донела сам то још из Рима, али сам некако увек заборављала. Ушли бисте и однели јој то?

Лиза изговори то полако и чак помало бојажљиво. Соба у коју смо ушли била је пуна урамљених фотографија из циркуса. Остао сам у соби и разгледао около, док је Лиза отишла кроз ходник. Вратила се обучена у дугу вечерњу хаљину носећи под руком велики гоблен. Њена дебљина поста некако свечана и одмерена, и помислих, на тренутак, да би Лиза била ружна жена и да је један килограм мршавија.

- Ово је гоблен који сам једном давно добила у Италији, и већ годинама ми стоји по ћошковима, јер, једноставно, не волим гоблене. Дуња ми је пре неки дан рекла да их воли, па сам мислила зашто да га повлачим по орманима када би њој то могло да стоји на зиду.

Гоблен ми заврши, утрапљен, у наручју. Помало у чуду климнуо сам главом (Дуња воли гоблене?) и кренуо да изађем.

-Дуле... Окренуо сам се и видео Лизу како кокетно држи чашу у једној и флашу у другој руци. Обрвама ми је нудила пиће, што, потпуно збуњен и зачуђен, одбих и поново кренух ка вратима. Но, она се измигољи, препречи ми пут и бучно ме пољуби у образ. Влажног образа ипак изађох. Несвесно подигох онај гоблен и видех неко цвеће, корпице и сунце, нешто што вероватно никада нећу моћи да разумем. Био сам себи смешан док сам ишао с оном урамљеном наивом према колима. Отворио сам врата кола, сео и уздахнуо.

Гоблен је заузео место у нашем дневном боравку, тачно изнад стола. Сматрао сам га личним даром, иако је наводно био Дуњи намењен. Мислио сам да је то био изговор да ме позове унутра па је то било нешто између сећања на њен позив и дара одбијене жене. Јуче је Дуња поново разгледала њен дар и готово узвикну:

- Види, види, па овде има нека посвета...

На те Дуњине речи осетих грч рамених мишића и трзај у коленима, што обично осетим кад се уплашим или тргнем. Предосећао сам да је то нека посвета упућена мени и да је сирота Лиза мислила да ћу је прочитати још у колима, па ће ме то натерати да се вратим.

Слова са посвете су била врло необична, изгледало је, чак и стара. Али, знао сам да Лиза није дорасла тим словима па помислих да је гоблен ипак купљен, и да је то можда ипак била ознака артикла, радње, али сам ипак осећао да није све како би требало да буде. У тој посвети нешто је било скривено, наслућивао сам да је то нека шифра која крије тајну Лизиног односа према мени. Помислих да је Лиза можда нашла запис у некој књизи о каквом фараону или владару, и да је то провокативна изјава љубави, неким приватним старим писмом, па да је у неким својим лудим комбинацијама мислила да ће то до мене, као историчара лакше доћи.

Сутрадан скинух гоблен са зида и закључих да је веома тежак, да сам у једном моменту поклецнуо и готово га бацио на кревет, једва га дотле доневши. Чудно је само како сам га од Лизиног стана донео до кола, готово неосетно, и још чудније како га је Лиза носила под једном руком. Положио сам га натрашке на кревет и загледао. На полеђини је био залепљен тамножути папир на коме је избледелим словима стајала спорна посвета. Помислих у трену да је то заиста био нечији дар Лизи, и да је само њој позната посвета. Не желећи себе да замарам, повукох онај папир, који се одлепи неочекивано лако и цео остаде у мојој руци. Али оно што ме је још више изненадило било је што је и испод исцепаног папира био папир исте боје и дебљине, залепљен на полеђину, који је остао неоштећен овим цепањем. Чудило ме је како један папир може бити залепљен преко другог, а да се цепањем, папири баш нимало не оштете. Као да су у питању биле две самолепљиве налепнице. То ме мало штрецну и натера да се загледам. Папир који сам намеравао да бацим још сам увек згужван држао у руци. Развих га, али на њему више ништа није писало!

"Нису овде чиста посла"- помислих.

У рукама сам држао обичан, гладак, а на новој полеђини стајао је исти натпис! Загледао сам папир у руци, приносио га прозору и светлости, али, џаба, био је потпуно чист. Сагох се да видим да ли је реч о потпуно истом натпису, али што сам пажљивије гледао увиђао сам минијатурну скицу спољашњег картуша с Тутанкамоновог престола, посвећену Богу. Господе, колико је то давно, и откуда Лиза може знати за то? Подигао сам гоблен у висину груди и запањен гледао како се најпре почињу назирати, а затим све јаче видети скице кућа и палата, храмова од лаког камена. Ужасно. Све оно што је годинама стајало на мојим полицама цртало се само испред мене. И дворана с великим стубовима где су била избрисана пророштва, и трем, и лађа. А када сам завирио у лађу видео сам благо богова. И свуда, сваког момента искрсавали су цртежи сфинги и мумија. На крају се на врху појави једна женска глава, глава Нефертите, откривена тек овог века, али рађена још седамнаестог века пре нове ере. Немогуће! Стајао сам згранут и препаднут, просто слеђен пред цртежом који је сада добио потпуни облик и схватио сам да испред мене стоји фреска. Не знам зашто, осећао сам да Лиза не може имати везе с овим. Историја је припадала интелигенцији, а интелигенција није припадала Лизи, барем сам ја тако мислио. Гледао сам у под, а онда потпуно мокрог чела подигао поглед са земље, надајући се да је оно привиђење отишло на исти волшебан начин на који је и дошло. Али, ђавола! Стоји, и не миче се. Био сам убеђен да почињем да лудим. Неколико пута хтео сам да скинем тај папир, али сам знао да ме иза тога чека и следећи. Уздахнух и окренух онај гоблен на лице. Они избодени цветови још су се шепурили, као да ми се смеју. Окренух га брзо натраг, али на њему више ништа није било! Никакве посвете, само папир... Одахнуо сам, па исцепао и два наредна папира. Више од свега збуњивало ме је овакво цепање - слике су се могле приписати мом умору, или некој чудној уобразиљи која ме је спопала, али папир сам пипао, осећао на длану. Мој страх се помало смањивао - на крају, све се то дешавало у мојој соби, у мом стану, усред Београда. Сваког треба могло се све прекинути, вратити то чудо на зид, изаћи на улицу и помешати се са осталим светом. Али, ја ипак то нисам урадио. Помислио сам да је то нека чудна фаза сна, где сам полубудан, али ипак не довољно јак да се одупрем - схватам да сањам, али не могу да утичем на буђење. Облици, скице, цртежи до прецизности фотографија ређали су се испред мене.

Исто као и претходни цртежи почињало је поново... река, па бродић на њој, док се иза назирао град. Но, ова слика се није дала лако скинути. Нисам могао ухватити ивицу цртежа. Покушах да ухватим папир на средини, али рука ми прође кроз папир, платно, све, и умочи се у хладну воду реке. Препадох се и нагло је извукох, као да бих трен касније остао без руке. У страху, поново готово парализован померам гоблен, као да очекујем да ће се просути, али се ништа не догађа. Покушах да поново убацим руку унутра, и опет се слика отвори и рука ми нестаде све до рамена. Наравно, с друге стране је није ни било. А нестала, чудно прогутана рука осећала је, до кости, хладну воду. Између лица и наличја гоблена било је свега пар сантиметара, Дуња ми је недавно узела меру за кошуљу, рука ми је била дугачка седамдесет и пет центиметара.

Где је, онда, заправо, моја рука била у том тренутку?!

Где је, онда, заправо, моја рука била у том тренутку?!

Где?!

Где ли бих ја то испливао кад бих цео ушао у слику?!

Да ли бих се вратио хиљаду година уназад? Подигох ногу и у тренутку одлучих да то урадим, али се тек папир расцепи, стакло задрхта. Изгледао сам сам себи смешан.

Пођох за енциклопедијом. Морао је постојати кључ и за ово. Каква је ово слика, и из ког је времена уопште? Невероватно... Нисам могао да је пронађем.

Већ неколико дана Лиза се није појављивала, иако је годинама долазила увек у исто време. Био сам сигуран да је њено недолажење у вези са свом овом гобленском парадом. После неколико дана трагања у библиотеци нашао сам у једној књизи репродукцију слике каква се мени приказала на полеђини гоблена. У питању је била фреска пореклом из Помпеја на којој је приказан живот римске аристократије која се одмара у луксузној вили после завршетка својих политичких дужности. Погледао сам у десни доњи угао, тамо је писало: Место слике непознато. Цигара ми испаде из уста. Само је то писало, ништа више, ни када је нестала, ни под којим условима. Е, Лизо, Лизо. Спустио сам полако руке на крило и помислио - нека само ово престане што пре. Ко је та Лиза до ђавола?!

-Дуле - зачух Дуњин глас из купатила - заборавих малопре да ти кажем - она опет застаде као да се присећа шта треба да ми каже- пази следећи пут када будеш заливао ту лозицу изнад гоблена. Јуче сам дошла из продавнице, и са њега је капало.

-Одакле је капало?- упитах згрануто.

- Са несрећног гоблена - довикну.

Не, није могуће. Ја никада не заливам цвеће. Значи ли то да је слика једноставно истекла? Искидаћу све до задњег конца, шеме, бода, мустре, или како се већ шта зове, на том усраном гоблену! Чекао сам да Дуња оде на свој поподневни одмор, а онда сам закључао просторију и кренуо све поново. Не знам ни сам колико је овога пута требало исцепати слојева. Онда сам сео и размислио: цепао сам пуна четири сата слој по слој папира и ништа се није мењало. Ко зна колико је ту папира било - ја сам исцепао најмање триста - четиристо слојева! Ако би човек узео толико папира и саставио, добио би много већу дебљину него што је то била дебљина читавог гоблена. Када ми се таман учинило да је остао још свега један папир, када би ми се учинило да са стражње стране могу додирнути стакло - појављивали су се нови слојеви. Негде око четири поподне, када сам већ мислио да одустанем, доживех већ виђену сцену. Назирала су се слова, а после неколико тренутака сасвим јасно је писало: BCVLV:TENENS:ICESI:DVH. Испред оног "Icesi" стајало је нешто што ме је подсећало на ћирилично "Д", а испод број који ме је подсећао на римски. Можда то и није био број, већ нека ознака у склопу натписа, нешто налик на VVIIII. Почињали су се назирати коњи у трку, испод чијих ногу је писало "TAT", "PVE", "ROS”. Господе драги! Друга прилика с десна био је Норман Виљем од Нормандије. Таписерија названа: Таписерија краљице Матилде. Не могу овог пута ништа додирнути, само видим. Налазим назив таписерије у лексикону, постоји податак где се налази. Зато и није могла да буде овде, као она слика која је тајанствено нестала.. Цепам је, мада иде мало теже и запиње. То је већ нова ера, увелико, колико се сећам, XVI век. А где је период V, VI и VII века, где је тих десетак векова од којих нема ни трага ни гласа? Следећи папир чудно засија, просто ме заслепи... подигох руку да га скинем, али папира нигде, само жути... боже... златни... прах... златни... Дуња! Потрчи! Дуња! Право правцато злато... Муљам га између кажипрста и палца и немогуће да је посреди грешка... Дуња уђе нехајно у собу гледајући шта се збива...

-Дуња, погледај!- викао сам и показао према златном праху који се расипао свуда по соби, али ме она само чудно погледа и слегну раменима.

-Шта је ту необично? Уосталом, шта ти је сада, ја сам ту посвету ионако видела прва... Посвету ?! Није могуће да она све ово није видела... Значи ли да је све ипак само моја уобразиља? Изнервиран, кренуо сам да јој покажем све слојеве папира које сам исцепао, а који су згужвани завршили у корпи.

-Малопре је Милош дошао и бацио корпу напоље, рече Дуња мислећи на нашег сина...

-Дуле, одмори се, свашта причаш и врати тај гоблен на зид док га не поломиш ту по кревету... - рече Дуња пре него што некуд изађе...

Поново узимам мало оног златног праха, мрвим га и муљам по прстима, а злато даље лети с платна и пада по мом старом и прогорелом итисону. Онда, одједном, све се врати само на слику и нестаде у нацратним врећама из којих је и даље сијало. На слици се појави караван, па робови за њим. На једној страни караван је нестајао, као да је увирао у десну страну рама. Знам, ходочашће. Изнад каравана бројке: 1312 и 1337, а потом на десној страни 1324. Канкан Мусе, моје испитно питање и мој дипломски рад - Примање ислама у црној Африци. Канкан Мусе, освајач Судана и Сонгаја. Човек мистериозне смрти. По неким је страдао када се распало Мајијско царство, али је то објективно немогуће, јер се оно распало тек крајем XIV века, а Канкан Мусе живи од средине XIII. Мада је то могуће под претпоставком да је имао веома дуг живот. По другима је умро приликом ходочашћа 1324, што је опет немогуће када се зна да је владао само до 1337... Мој друг са студија доносио је неке књиге где су постојали подаци да је Канкан био отет и да нико дуго ништа није чуо о њему, да би се затим појавио жив, здрав и непромењен стотину година касније, када је већ постојао Сонгај, једна од највећих црначких муслиманских држава. А сада је Канкан баш ту, на мом гоблену. Оне године су вероватно представљале тачне границе његове владавине. Да видимо шта је после...

И даље Мека, само што се поред оне три појављује још једна 1517, па 1619, а када се појавила 1624 избледеле су све ове бројке. Полеђина би иста... Следећи лист на исти начин припадао је... некој жени... позната фризура, поза... Катарина II... Њена чувена фризура. Чувена слика из уџбеника, чудне ли ироније, с гоблена, и увијача за школске свеске. Увек ми се допадала та Катарина. Немица, удата за руског цара Петра III, ког је затим сама склонила с престола и сигурно владала. Ускоро она слика изгуби свој првобитни облик. Платно се поче гужвати, нестаде Катарининог подвољка, очи јој се подигоше, коса поче да се испушта из плетеница, и она на слици подиже руке и збаци све ордење са себе. И даље је то била иста Катарина, само што је испод портрета писало Москва, 1890. Како 1890, кад је Катарина са својом владавином завршила још 1796, и откуда Москва? Бојао сам се да ће ми главно проћи док ја размишљам, па сам то повезивање оставио за касније. Натпис "Москва" се изгуби, али године остадоше. Катарина са слике поче поново да шири своје образе, као да их напумпава ваздухом, опет се појави подбрадак и дебели врат, коса се поче таласати и доби тамнију боју, а обрве се сасвим истањише.

Без икакве сумње - била је то ... Лиза.

Не знам како сам окарактерисао своје раније реакције, али ово сада је већ био болестан страх.

Чуо сам себе како гласно дишем, и чуо сам како неко поред мене стење, мада сам знао да тај звук долази из мене.

Осетио сам и омамљиву, лепљиву дрхтавицу. На слици је руским алфабетом писало Марушка Стефановић, а онда се коса мало скрати и пови и на слици се појави име Лиза Марчано.

Да! Лиза! Све је ово њено масло! Каква Стојанка, какви бакрачи, на слици је још увек стајала она 1890. година. Значи, више од сто година је прошло од тада, а на слици је стајала иста Лиза. Ко је Марушка Стефановић? Исцепах и тај слој, гледајући шта ће сада бити, а на полеђини почеше да се ређају слова... Не! Не! Не! Има ли томе већ једном краја? Ћирилица? Писало је:

"Драгом Дулу од његове Лизе; хвала му што ме је ослободио после двеста година. Нека ми опрости, и ја сам некада радо примала поклоне".

Паралисан сам гледао како поред посвете почињу да бивају насликани цвеће, корпице и сунце, полако преда мном је стајао цео гоблен, заправо слика. А онда све нестаде. Немоћно окренух гоблен на лице и седох да све у глави дође на своје место.

-Дуле - рече Дуња, која је управо ушла - па ти се још замајаваш с тим гобленом, а ја већ стигла и да одем до града и да се вратим... Знаш ли шта сам сада чула... Лиза... Лиза је страдала...

-Лиза?

-Да, и то малопре... Згазила су је кола. Без везе. Враћам се и видим гужву испред њене зграде. Кажу да је глупо погинула и да се могла спасити...

-И тако... умрла?

-Шта мислиш, хоће ли бити грешно да задржим њене кашмире?

-Грешно? Не, никако. Могла би чак и мени нешто да сашијеш. Мислим да ће ми бити потребно за дуго, дуго ношење.

 


[početak][sadržaj][geografija][kultura][manastiri][privreda][turizam][sport][organizacije][webmail]
[zanimljivosti][adresar][dogadjaji][druženje][informacije][mediji][autori][sponzori][email]

www.uzice.net

Jugoslovenski TOP Portal