Knjizevni kokurs 'Milutin Uskokovic'
[насловна страна]

Прва награда на конкурсу
”Милутин Ускоковић" за 1993. годину

Драгиша Калезић

ТОЛСТОЈ И ГУШТЕР
(руска прича)

 

Пред крај свог живота Лав Николајевић Толстој све чешће се искрадао из куће и одлазио у оближњу шуму (Забран) да на миру сведе рачуне са Богом. Одлазио је и враћао се необављена посла, са све гушћом тамом у души. Једног ранојесењег топлог поподнева, док је ишао травнатом стазом ослушкујући моћни хук у крунама столетног дрвећа, спази гуштера како се истегао на пању на ком је он обичавао да приседне.

"Данас је диван сунчан дан, видиш ...Само се ти греј ...Твоје сунце ...није моје. Јер ти си срећан, ја нисам ."

Зеленосмеђи гмизавац палацну језиком и врцну својим дугачким репинем.

"Ми смо обојица уписани у књигу живота рукописом истог створитеља: ја као човек, ти као гуштер. И то законито ...Из те преголеме књиге бићемо законито и избрисани, али ти то не знаш па ти је свеједно. Ја, видиш, знам и не могу да се помирим с тим. Тражим да ми се надокнади губитак. Ти би, сигуран сам, хтео да ме разумеш кад би могао, јер ја ти ништа нисам учинио нажао, нити бих то учинио. 'Ко кука биће утешен.' Да ли је и то закон, или пуко обећање? Ко кука од невоље, мислим.... Стар сам, баћушка, давно ме мати родила... И много сам тога претурио преко главе на овом свету, а ничему честито краја да нађох. (Опрости што ми се очи магле док говорим, ја те и даље јасно видим и драго ми је што си ту, угурсузе мали....) Док сам био млад и у снази ја сам и најобичнију накану, а камоли крупнији подухват, условљавао оном полуреченицом: Ако будем жив... И у писаној форми. Но, како су године пролазиле све теже бих се одлучивао да изговорим или ставим на хартију ту готово ритуалну полуреченицу. Најзад сам је сасвим одбацио и заменио другом: Ако Бог да здравља... Једном је Андреј Љвовић хтео да ми се на свој начин наруга (да ме поткопа) па је рекао: 'Ако будеш жив, идући Божић ћемо прославити заједно у нашем московском дому.' Ја сам, заваљен у наслоњачу, управо прелиставао Шехеразадине приче султану Шахријаду и био сам помало заборавио на себе... Никад му то нисам заборавио. Чисто речено, баћушка, давно је прошло време кад сам се потајно надао да ћу надлукивати'утвару смрти која се шуњала у даљини'. Ја као појединац а не човек уопште. (Човек уопште је исто што и гуштер, јединка која говори језиком врсте). Али и мој Никита је појединац па опет мирније спава од мене. Њему је некако све равно-Бог дао, Бог узео ...и квит посла. А ја, видиш, тражим рачун... И црни Фјодор је тражио рачун. Никита је далеко више човек уопште од менеи црног Фјодора. Можда је ово богохуљење, баћушка, можда?... Сулер ми је ту скоро рекао: 'Сумњив си ти мени, стари, сумњив; држиш се као да ти Бог дарује више но нама осталим. Сулер је поган. Да сам јачи, добро бих га ишупетао.... Но, ти само жмирнеш палацнеш језиком и врцнеш репићем ма шта ја казао. Као да говорим овој столетнох шуми око нас. Тераш своје... А ја бих хтео, зеленкаста живуљко, да се дружимо...Ево, буди сутра овде да видиш што сам слислио. Донећу ти да једеш. Сувих мува ћу ти донети... Могло би те зачудити откуд мени суве муве. Ех, откуд. Онај бандоглави Фомић, кочијаш, хвата муве на мед, суш... Изгледа настрано, али древна пијаница има користи од тога. Клади се са Фећком, домаром, да ће појести уз вотку онолико мува колико му овај да копејки. Фећка се забавља, тикван бедасти. Лагодан живот, баћушка, ништа друго... А и Софија Андрејевна га подстиче, не би ли се како отарасила тих досадних инсеката. Можда му она и паре даје, ко зна?... Али добро. Наредићу Фомићу да мени прода муве, платићу му више од Фећке и донећу ти сутра. А то што ће Фомић да попије и последњу копејку, не могу ништа - он пије те пије... И нека пије док не цркне, ионако му је свеједно. А ти немој да не дођеш. Негде у рано поподне кад сунце наснажи, да угрејеш та твоја пиргава леђа... Знаш, и ја волим да понекад полежим... Ноћу се будим, а изјутра тешко устајем, баћушка, тешко... Као Лаза! Али ти ниси у то упућен. Твоје јеванђеле је друкчије и много старије од мога. Наука каже да ти је историја страшно дуга, и да су твоји у почетку били огромни као куле. Шта ли је све твоја врста претрпела кад си морао толико да се смањиш! Е баш зато ћеш сутра добити дуплу порцију мува. Ако је Фомић покусао све залихе, има да се снађе како зна и уме, ђаво крезуби... Баћушка, док овако стојим ослоњен о дрво, бојим се да не неправим непромишљен покрет, јер би ти то чуо и свитнуо би коз траву као жива стрелица. Тако ти је кад ниси кадар д а ми наудиш тим својим ноктићима и зубићима (ако их имаш). У ствари, ти не би побегао од мене, већ од непријатеља – смрти... А кад би могао да се барем за тренутак одвежеш од своје врсте, схватио би да сам ти пријатељ, па бих ја лепо присео поред тебе – ноге да одморим. Овако ти и ја постојимо један поред другог, а не можемо да се споразумемо. Да ли је тако било од постанка или је до тог дошло касније, неком грешком, ко зна? Тужно је то, некако тужно... Али ти уживај, греј се... твоја крв је хладна. А што се мене тиче, не могу да се споразумем ни с мојим укућанима, често ни с пријатељима и људима од књиге... Онај луди Шестов назвао ме проповедником тврда срца. Оптужио да сам истицао као опште мерило оно што је мени било у интересу... Да сам најпре лагао себе а потом све остале. Нисам, бајаги био такав док сам сматрао да сви треба да учимо од живота, но су моје мане узеле маха кад сам остарио и почео да заклањам зидом правила, осуђујући друге што гледају на ствари својим очима. Бога сам, каже, свео на добро из кукавичлука, иако сам знао да је Бог много више од добра. Шта он све, баћушка, тамо није надробио, не само о мени већ и о црном Фјодору... У реду, нека је зинуо на Фјодора, он је тежак и несрећан, али зашто на мене? Ја сам само уздигао морални закон у човеку, јер другог излаза нисам видео. Антон Павловић је однекуд донео ту његову пакосну књигу. Ја сам шио чизме у трему, а он ми је читао онако на прескоке док нисам рекао: Доста ми је тог храброг берберина... Боже ми помози какав је то створ?! Најбоље би било, и за њега самог и за друге, да га отплави мутна вода – тог ирског очајника... Да ли сам се ја заиста огрешио о људе зато што нисам могао да одобрим живот који личи на "трчање веверице по точку"? И за то ме окривио злочести Јеврејин!... Добро је баћушка, што си ти гуштер па ти ништа не значи кад се помене његово име. А да га само видиш, насмрт би се уплашио. Једино је черкеска извидница страшнија од њега... Ја сам Бога стално тражио, и поступао сам онако како сам разумео његову вољу. Па сам од других захтевао да се томе приклањају. За све што сам погрешио преузимам кривицу и спремам сам да примим казну. На оба света. Мада, што се оног света тиче, желео би да се то мало одложи... То прошло време је страшно, баћушка... Био је, мислио је, говорио је, радио је!... Био је, а где је сад? Лако је теби кад постојиш само на један начин, па све твоје време држи уједно. Заштићен си незаинтересованошћу за све изван царства нагона врсте у коју сам ужљебљен. А ја, видиш, нисам ничим заштићен. Кад одем, остављам све што сам створио телом и духом. То ће ми осигурати некакво трајање на овом свету, али не знам, нити могу знати, да ли ћу спасити душу своју...Ни шта се ту још може поправити".

Старац је изгледа отишао предалеко, чим није приметио кад је његов ћутљиви саговорник негде шмугнуо.

. . .

У кући је било одвећ бучно и нездраво. Софија Андрејевна драла се на послугу. Сергеј Љвовић је најзад нашао партнере за преферанс... Изнад његових глава ширио се облачић дуванског дима.

Лав Николајевић провео је још једну мучну ноћ, толико тешку да је канио да свему окрене леђа и потражи глави места. Да кидне... Устао је око девет сати, попио чај и вратио се у свој кабинет. Посетио га је доктор Маковицки, разговарали су око пола сата. Било му је боље. Пожелео је да настави с радом на тексту против смртне казне, али није ишао. Прегледао је Нови захтеви најзад прочитао Павлову Посланицу Римљанима. Тек у три после подне изашао из кабинета и појео порцију печурака. Онда се спремио и упутио у Забран с малим личним дневником у сари, за који је погрешно веровао да је умакао оку Софије Андрејевне.

Сео је на пањ на коме се јуче одмарао његов чутљиви саговорник, зеленосмеђи гуштер. На двадестак корака од места које је давно наменио за свој гроб!... Руменожуто сунце, оно исто од јуче, искоса се пробијало између стабала и благотворно обасјавало старчев врат и крупну главу са белом черкеском капицом. Онај исти хук у крунама дрвећа допирао је до његових ушију чинећи тишину дубљом и тајновитијом ... Старац је седео непомично, окренут леђима своме дому и загледан у широке сенке налик на ребра неког џиновског праорганизма... Одједном му се поглед замути, он подиже главу... нешто му севну и заигра пред очима, па нестаде.

"Ниси више крепак, старче, сустигла те немоћ. Време твог земаљског живота ближи се крају. И добро је што мислиш на Господа. Дуго и упорно си тражио спас у смртном животу, и само повремено си веровао да си га нашао. Завештање си написао и потписао на том истом пању на ком сад седиш. И шта даље? Не престају да те надзиру твоји најближи. А њих опет твоји издавачи и дописници разних новина, као и вечно радознала светина која не зна шта ће са собом. А на све вас заједно мотри царска полиција, и сама такође под строгом контролом својих заповедника, поверљивих људи баћушке цара... Стеснили су те, старче, опасно да теже не може бити. У својој кући не би могао сакрити ни влас из те беле браде... Дан те исцрпљује а ноћ ти ништа не враћа. Будиш се често орошен хладним знојем и дрхтиш поред жижке, блед и ломан, или у тами буљиш у затворено окно – чекаш зору, зеваш... А овамо се час завараваш помишљу о савршеном делу, час се јашући питомог Делира одупиреш малаксалости, а једнако хоћеш да киднеш било где да ти нико не смета. Хоћеш, а не можеш... Изопштен си из цркве као лажни пророк који је саблажњен охолошћу свог ума устао на Бога и Христа његовог и на његово свето добро. Одбацио си загробни живот, а ниси презао ни од тога да извргнеш руглу највеће светотајство, свету еухаристију. Хтео си да прерадиш и житија светих. Ускраћен ти је погреб по православном закону. Теби који си, по властитом признању, више волео православље од свог спокојства! А све си то, кажеш, учинио у име истине!? И ту, на твој начин схваћену, истину изједначио си са суштином хришћанске вере. Превише је то, старче, за године кад је смрт сваког тренутка не само вероватна већ и несумњива... Толико о теби и гресима твојим, а сад да окренемо лист.

"Ја сам анђео, Божји угодник. По вољи Оца и сина његова дошао сам да ти одговорим на питање које се замрсило у теби.

"д тога што си славан на земљи, не можеш се надати повластицама на небу. Јер, како рече један од ученика Спаситељевих: Премудрост овога света је лудост пред Богом. Ми знамо (Бог зна) да је људска душа подобна слепцу који се у мраку судара са стварима. На њу је пала тешка сенка прародитељског греха и, да би изашла из те сенке на светлост спасења, потребна јој је помоћ. Твоја душа се у својим лутањима, ипак, руководила вером у Бога, јер није пристајала на лудило живота, на свет без смисла – на трчање веверице по точку. Мада смисао није могла наћи изван правога пута. А прави пут је пут Спаситеља... (Има их и међу црквеним људима који тим путем иду лицимерно, али кад се отворе књиге на Дан последњег суда, судиће им се по делима њиховим као и свима.) Твоје спасење је у повратку на прави пут, и једино је то истина. Ако хоћеш да твоја душа борави међу блаженима, јер слободан си да изабереш... живећеш посмртно и вечно као Лав Николајевић Толстој, свестан своје личности, са сећањем на властиту прошлост. Моћи ћеш да духовно општиш с душама, мудрих и праведних, по сопственом нахођењу. Тако ће твоја смрт бити ново, и право, рођење. А што се тиче васкрснућа тела, на то је само Син Божји имао право. Онај који је уздигао људски живот до смисла. Тако је морало бити уређено будући да су људска срца незасита у тражењу повластица. Нисам, рецимо, сигуран да ти не би пожелео да се пред Престолом небеским појавиш на татарском коњу и с том истом капицом на глави. (Познат је твој грех материјализма.) Али признаћеш, као уметник, да не би било лепо претварати царство небеско у депонију земаљску. То је све с моје (с Божје) стране. А теби остаје да се изјасниш кад да дођем по твоју душу. Само толико. Ако то не учиниш, сматраћемо да одбијаш повратак на пут спасења."

Глас умукну а непомични старац, као да је срастао с пањем, никако да скрене поглед с места свог будућег гроба... "Анђео, Божји угодник, нуди ми да сам себи пресудим? А ја то немам право по закону Вишњег. Нисам ни настао на свет по својој вољи, па не би требало ни да нестанем... Мора бити да је посреди нека крупна забуна?... А ни чланак против смртне казне нисам завршио... Глупости, то је просто била светлосна опсена слабовидог старца. Или нешто са мном дубоко није у реду?... Гуштерчић би на све то жмирнуо оним својим очицама које провирују између капака попут зрнаца из распуклих љуштурица, палацнуо језиком и врцнуо репићем... Умрли је лежао као што увек леже смрли, на неки посебан начин тешко, мртвачки... и показивао као што мртви увек показују, своје воштано жуто чело с дубоким залисцима изнад упалих слепоочница... Ко је тај умрли? Иван Илић! Па он не постоји осим као ова опсена. Ја сам то видео и описао самог себе... Не, не могу да пристанем... Засад не могу. Зла је много, а ја још нисам нашао начин да се оно победи... Али кад дођу спреман сам, морам бити спреман... И глас је био варка, што би друго био... А тако ме подсетио на Сулеров... Нешто трапа! Шта то трапа као хроми коњ?"

Сулер је ишао к њему, клецајући...

"Лаве Николајевићу, пошао ја да обиђем Забран а они ђаволи се смуцају около... Ево сад не могу ни да ходам, нешто ме пецка као да су ми мрави ушли у чизму."

"Радозналим људима се то догађа", рече Толстој. " Много векова пре нас један несрећник се претворио у магарца само зато што је био превише радознао."

"нам ту причу о сиротом Луцију... али од ових се живети не може, свуда нос забадају."

"Од којих?"

"Од жандарма, Лаве Николајевићу, колико их је само... Пронела се вест да си ти полудео, па се зар боје да не уништиш своје необјављене рукописе, којих би се они радо докопали."

"Добро, Сулер, после ћемо о томе. Колико дуго си ти овде?"

"Тек што сам наишао, па сам те приметио како седиш на том пању...

Учинило ми се с неким разговараш..."

"Е, Сулер, Сулер, ко ће теби стати на крај?"

Сунце једва да је зашло, а већ се смрачило. У крунама столетног дрвећа хучало је као у даљини хуче невидљиви водопади. Ишли су травнатом стазом, један поред другог... Старац је био замишљен. Сулер је слутио да га нешто чудно копка, али није заподевао разговор. Надомак куће Лав Николајевић застаде и нагну главу према свом младом и робустном пратиоцу.

"Сулер, волиш ли ти циркус?"

"Циркус?!... Волим. Али, овај, не разумем зашто ме одједном то питаш..."

"Онако. Просто помислих да би било добро да и тамо окушаш свој дар, не само у поезији."

Тог дана Лав Николајевић ништа није записао у свој лични дневник.

. . .

Код куће је затекао оне исте које је и оставио. Препирали су се, грајали... Поделили се, изгледа, на два табора – за и против његовог тестамента.

Кад је ушао у трпезарију, наста тишина... "Шта је с тобом, тата?" упита га узбуђеним гласом Александра Љвовна. "Блед си, много си блед... Вече је прохладно, а ти ниси обучен како би требало. Одмах ћу приредити чај."

Лав Николајевић је појео за вечеру тањир каше од овсене прекрупе, попио чај и повукао се у кабинет.

"Та вегетаријанска храна доћи ће му главе" констатовала је Софија Андрејевна по ко зна који пут.

. . .

Дохватио је из полице "Браћу Карамазове", да настави... (Остало му је још педесетак страна). Није могао да чита, прелиставао је... "Боље да ја останем при неосвећеној патњи својој и при свом неутољеном негодовању, па макар и не био у праву". У овим Ивановим речима упућеним Аљоши Лав Николајевић препознаде своју муку, и склопи књигу.

"Моје питање је темељно постављено. И Бог и цар желе да се што пре склоним. И моји најближи... Изгледа да сам надживео самог себе и сад стојим једино по сили инерције, док точак не стане... Или је у свету и у мом дому све поремећено, или мој дух више није у органској вези са стварима?. Тако испада. Ја не могу бити сигуран што се данас збило са мном. Да ли ми се заиста јавио Божји угодник, или је у мени самом дигао глас некакав унутрашњи демон, или је ипак сву ту лакрдију направио онај циркусант Сулер... и то у дослуху с неким? Можда с црквом?... С полицијом?... Све је могуће. У сваком случају, ја сам одбио с уверењем да чиним право. Па шта буде, нека буде... И црни Фјодор би одбио, морао би одбити, иако се разметао вером. Али где је он сад?... Ко би пристао на уцену вечним блаженством, које успут нико не гарантује, ако није ништак или кукавица? Или просто будала?... Ја сам устао и против цара, и против цркве, не желећи никакав компромис. А против Бога?... Не, против њега нисам устао. Ја жудим за бесконачним, али се најпре бојим свега што је коначно. Бог је био и остао моја жеља, онакав каквим сам га ја појмио. Добро, највеће добро. Бог, је истина, а истина је....

"Мој мајка Марја Николајевна умрла је кад сам имао две године. (Бог ју је позвао к себи.) Умакло ми је њено лице... није ме сачекало да га запамтим. (Le visage de ma mere!?) Кад год то изговорим на мом језику замагле ми се очи. Зато је добро што постоје туђи језици да би човек понекад могао побећи од себе... Истина коју сам тражио је, изледа, visage de ma mere. Најближи сам јој био у почетку.

"Ја никог не мрзим, али морам некуд отићи да ми нико не смета. Киднути, треба киднути."

. . .

Године 1910, октобра 28, јулијанском календару, Лав Николајевић Толстој је у пет сати изјутра заувек напустио свој дом у Јасној Пољани.

Много година касније Виктор Шкловски је записао: "Између спаваће собе Лава Николајевића и спаваће собе Софије Андрејевне била су троја врата. Њих Софија Андрејевна отварала ноћу да би чула Лава Николајевића. Толстој је затворио сва троја врата, тихо је изашао, пробудио кочијаша, наредио да упрегну коње.

"Ноћ је била мрачна :влажно, блатњаво."

 


[početak][sadržaj][geografija][kultura][manastiri][privreda][turizam][sport][organizacije][webmail]
[zanimljivosti][adresar][dogadjaji][druženje][informacije][mediji][autori][sponzori][email]

www.uzice.net

Jugoslovenski TOP Portal