Knjizevni kokurs 'Milutin Uskokovic'
[насловна страна]

Прва награда на конкурсу
”Милутин Ускоковић" за 1998. годину

Богислав Марковић

СНОВИ, ПЕПЕО

 

Нашао сам се на излоканом и уском путу. Возио сам пребрзо, једва сам, крајичком ока, запазио непознату, избезумљену жену. Махала је, викала, сва запенушена. Угасио сам мотор, отворио врата. Осмехнуо сам се, задрхтао и понудио јој седиште.

"Знамо се", рече она.

Пришао сам задњем делу аутомобила, запео; хтео сам да га склоним у шибље, поред пута, али он је, на низбрдици, добио убрзање, наставио преко њива и изгубио се из видокруга.

Непозната је журно одмицала уз стрмину. Тек горе, на врху, тек сам је горе сустигао. Не осврћући се, рекла је:

"Зар ниси уморан?"

Гледао сам кућу иза ње; била је саграђена од блата, неокречена, покривена сламом. Испред куће, на другом басамаку, стајао је, на три ноге, пас покуњен и мокар. Опрезно прођох поред њега. Жена откључа врата, затвори их и опет закључа. Пас приђе и поче да ми лиже прсте.

Гладан је, хтедох да кажем и кренух уз басамаке.

"Уђи, шта чекаш?"

Колена ми клецнуше. У грудима, испод самог грла, по средини грудне кости, осетих како ме пробада. Дисао сам успорено, задржавао дах. Прободи постајаху учесталији и болнији. Нисам имао снаге да притиснем кваку. Осетих изненадан бол и несвестицу, осетих како се, уздуж, делим на половине. Видех леву половину свог тела, али не угледах срце. Десна половина је скакутала низ басамаке, заобишла пса и упутила се према капији.

Неко све ово види, неко непознат, помислих, али се не чуди и не покушава да ми помогне. А жена стоји поред прозора, склонила је завесу, чека.

Спазих како из леве половине грудног коша испаде горњи режањ плућног крила, сав загарављен; за њим душник, чуо сам га када је треснуо о камен. Крв се сливала, рачвајући се. Пас дотрча. Махао је репом, режао и халапљиво лизао крв која није могла да се охлади.

Отворила је врата, чекала.

Клатећи се, прођох поред ње.

Унутра је било мрачно, осетио сам тескобу и скљокао се.

Принела је троножац, натруо, неједнаких ногу. Осмехнула се сажаљиво и села.

"Твоје ципеле су као моје", рекла је и заплакала.

"Али ја сам бос".

"Не фолирај", рече кроз смех и сузе. "Твоја је срећа да си, и без ципела, висок колико и ја, твоја срећа да немаш боју моје косе. Очи нам пламте истим сјајем, глас ти је, као и мени, промукао, тело ломно, осећам. Колико сутра, да се нисмо срели, био би мртав. Мораћеш да заборавиш оно што је до сада било. Одавде ћеш изаћи тек онда када ми будеш направио дете. Оно које имам јесте моје, али не и Давидово; он, додуше, јесте учествовао, али није његово. У заблуди је, али то га држи, даје му и снагу да пише. Оно што ти будеш радио, то ће, ех. Јак си, јеси, иако сам, малопре, док си се пењао, чула шкрипање у твојим грудима".

"Када те гледам", уздахнух, "када те гледам, чини ми се да личим на тебе. Кад ми очи засузе, приметим да су твоје зенице прешироке".

"Одмори", рече она и изгуби се. Топло је хтедох да кажем и окренух се зиду.

* * *

Гурнуо сам кључ, окретао, упињао се, али није ишло; врата беху откључана.

Упалих светло. Укључих радио, погледах термометар. Убацих гомилу дрва у шпорет, ватра букну.

Узех новине, одох у собицу и легох.

Сањао сам парче хлеба и празан тањир.

...Запех палцем о средњак, успело је; на прасак, конобар скочи. Добио је напојницу. Гледао сам га како се, задовољан, удаљава. Тада се врата отворише. Угледах жену, младу, смеђокосу; набубрелих и једрих, опуштених усана; била је спремна да заплаче.

Ушла је у аутобус када и ја, платила карту.

А када сам се, после дугог и мучног сна, пробудио, нисам је видео.

Нешто касније сам ушао у велику собу. Испред телевизора, на каучу, седела је девојка из аутобуса.

"Ја сам Милена", рекла је. "Мека сам као тесто, и бела. Слободни сте, радите шта вам је воља. Послали су ме да вам олакшам последње тренутке. Невољно, да, али пристала сам. Не мислите ни на ког, не мислите ни на шта, пређите на ствар".

"Не знам да ли ћу моћи", рекох потискујући уздах, мислећи, при том, на снагу која ме напустила.

Сумрак је, али видим да свака ствар постаје јаснија.

"То није проблем", рече она тихо, изазивачки, уз свлачење црног џемпера. "Бићете снажни, знам".

Сукња јој, на куковима, благо затегнута.

Устајем, сумрак још траје, одлазим у предсобље, узимам флашу, отварам.

Лице јој бледо, сасвим бледо. Усправна је и висока, крхка, без јаких, једрих груди, које ме, тако мале, маме; осетих, тог часа (иако ми је све тешко) како спуштам дланове на њена бедра; десном откопчавам дугмад са њеног левог бока, сукња пада; бутине јој покрива тамна, али прозирна и изазовна, нестварна тканина.

Полумртву, реуматичну десницу повлачим нагоре, прелазим преко слабине, додирујем последње полуребро.

"Ах, будиш се", шапуће, "не жури, ако будеш јак, ако будеш јак, нећеш умрети".

Повија се, примећујем, напред - назад.

Осећам узвишење под прстима, чујем једва чујне откуцаје, груди јој расту.

"Умирем ли?" - забринуто ће, "умирем ли?" - наставља, "ах", моли ме, "не оклевај".

Тада осетих њене прсте, разигране, спуштали су се. Ја наставих, успињући се, горе; испод длана осетих откуцаје њеног срца.

"Боже, ах, пробудио сам се".

"Мале су, јесу", шапнула је.

Питала си да ли волим праву ватру, хтедох да кажем.

"Али су, и тако мале, запаљиве", наставила је.

"Све је моје", рекох, "умирем".

"Још није", рече она, "онда када га будем родила, онда је све твоје", уздахну она.

Умирем, помислих и угледах петла на прозору.

"Јутро је", шапнух и наставих да сањам.

* * *

Умрећу у овој кући, хладној и проклетој, помислио сам. Никад није било мрачније, никад оволико тескобно.

Изашао сам, стао испод степеништа, откопчао дугмад, чекао, али ништа, ни кап...

Унео сам дрва, спустио их поред шпорета и, тог часа, пренуо ме, из сна, телефон.

"Нема те", уздахнула је Милена.

Отворио сам вратанца шпорета, цепао листове новина на половине, гужвао их, убацивао. Узео сам секиру, ситнио дрва; нисам се изненадио када сам у ложиште убацио комад кажипрста.

"Борисе", одзвањало је, "све си даљи".

"Ма не", завапих, "ти си све стварнија, али те нема".

"Луд си, од марта те нисам чула".

"Не лажи", викнух.

"Убићу те", певала је. "Давиду не дозвољавам да ми се приближи, а ти се смуцаш по Охриду и Подгорици. Не могу да чекам, женско сам".

"Доћи ћеш", рекох.

"Не надај се", пркосила је. "Уз Давида нећу, и не могу, а ти си далеко".

Сетих се њеног тела; јасно сам видео облине листова и колена, бутина и бокова; облине струка, рамена и подлактица.

Толико склада на једном месту, помислих, на танкој нити, толико танкој, да ће се, ако та жена буде имала грам више, или мање, нит прекинути, а тело изгубити виткост и гипкост.

Чуо сам звоно и кораке на степеништу.

Не обукох ни кошуљу, ни панталоне, кренух. Откључах, али не отворих врата. Чекао сам.

"Умукао си", долазио је глас с друге стране. "Колико да чекам? Е јеси, баш си... Мислиш ли да ми је лако? Зар си заборавио?"

"Ма не, нисам, тек сам се вратио. Уморан сам".

"Упропастио си ме, али осветићу ти се. Нико ти не може помоћи. Плашиш се, знам. А није те било страх прошле зиме? Рекла сам ти, понављала да је кућица Давидова. Мрзим га, сигурна сам. Шта још хоћеш? Долазио је после тебе, загледао трагове. Није му било јасно. Јест, газила сам иза тебе, у отиске твојих стопала. Наша је срећа да носимо исте бројеве ципела. Колико је само био упоран, колико је наваљивао. Разумем га, црв сумње га, увелико, једе. А ја сам само то хтела; згадила ми се његова полицијска надменост. Уместо да се привијам уз њега, ја га избегавам. "Крив сам, јесам", понавља Давид. "Буди спокојан" тешим га. "Он долази", наставља плачно, "он долази", већ јеца. Гледам га јадног; крупног и јадног. Али шта сам хтела? Ах, да, долазиш ли?"

"Не".

"Убићу те, што се смејеш?"

"Чиме?"

"Каменом. Смрскаћу ти главу, да знаш".

"Каменом?" - упитах и навукох покриваче на себе.

* * *

Очи јој беху влажне, али није плакала.

Никад ми није била ближа. Смешкала се, брада јој дрхтала. Осетих њене прсте испод браде, на самој јабучици, са леве и десне стране. Полуотворених усана, приближила ми се; видех само њене очи и блесак у њима. Стегла је, изненада, својим уснама, моју доњу усну. Нисам осетио ни бол, ни сласт; ни хладноћу ни топлоту. А толико сам је сањао и прижељкивао, али на другом месту, у неко друго време.

Сутон и измаглица.

Она окреће леђа прозору. Чујем кораке, отварање врата.

"Никако да ми се приближиш, шта ти је?"

Спопала ме ватрушина. Бар једно дугме да откопчам. Ни да трепнем, ни да се сагнем, ни да клекнем поред ње, ни да је упитам да ли јој шта треба.

"Ослободи се, седни. Седни, легни или иди", шапутала је.

Окренух се на бок, опрезно, пазећи да је не додирнем.

"Опет касниш", чуо сам је, али нисам могао да одредим из ког правца долази глас.

Устадох,потрчах низ ходник.

"Нисам тамо", смешкала се.

Хтедох низ степениште, али се зауставих.

"У соби сам, ево ме", шапну и ухвати ме испод руке.

Не знам када је почела да се игра и да ли намерава да престане; узалуд се трудим, не могу да је пронађем.

Коначно, помислих и схватих...

"Сањам ли?" - упитах.

"Нећеш побећи", рече она, "а нећеш се ни пробудити. Остаћеш до правог краја сна, а мислићеш да није сан".

Не пробудих се; не наставих да сањам. Појави се празнина између два сна и између наших тела.

* * *

Нисам веровао да ћу у овој пустињи остати више од десетак дана. Али сада, вечерас, после заморних снова који се, ево, понављају, сада сам сигуран да се нећу вратити. Тамо, у дворцу Немањића, преко пута полусрушене и запуштене цркве, тамо би ми било још горе.

Капија је отворена, али дуго већ никог нисам видео.

Двориште је, видим, препуно опалог лишћа. Удаљим се од прозора, лаганим корацима изађем у предсобље, померим резу, окренем кључ и склоним секиру. Није ме страх, вирнем опрезно, одшкринем врата, станем на праг.

Врата старе куће су отворена, испред њих ауто.

Сиђем низ басамаке, корачам преко поплочане стазе, осмехнут већ, али не и радознао, не очекујући никог.

Неко ме шчепа за врат, осетих леви и десни кажипрст, јагодице прстију на испупчењу испод браде, на самом врху јабучице; осећам хладне палчеве испод потиљка, у удубљењу. Тај који ме је стегао не нарушава симетрију ни мог, ни свог тела, тај иза мене је, знам, висок и кошчат. Чекам да се јави, да каже нешто, али он ни да се накашље, ни да се насмеје, ништа.

Нисам у недоумици, али не бих да се осврнем.

Наставих преко стазе; не чујем ни своје, ни туђе кораке.

"Погледај ме, погледај", молила је.

Глас је Наталијин, иако је више од двадесет година прошло од њене смрти. Памтим како је молила да не испустим њену руку, памтим последњу сузу из њеног ока, десног, сливала се, преко образа, према уснама које су се неприметно мицале. Нисам смео да трепнем, ни да удахнем; гледао сам, гледао; груди су јој се спуштале, а рука, омлитавела, трже се, стеже мој длан, па паде, укочи се. Неколико минута касније је устала шетала преко собе, стајала поред прозора. Отишла је до друге собе; вратила се у хаљини за укоп и стала испред огледала. "Дуго ме већ чека", "Ко те чека, ко?" - питао сам. "Светозар, знаш", "Шта ти је, мајчице?" "Ништа, синко, ништа ми није, дошло време да умрем".

Шта ти је, хтедох да кажем, али у свести ми одзвања: "Дошло време, дошло време, дошло."

Тргох се и видех да сам испред старе куће, поред аутомобила. Прсти око мог врата постајаху хладнији и јачи, почех да кркљам и да се тресем.

"Сада се плашиш, знам. А ниси мислио на мене онда када си ме напунио. Твоје дете је у мојој утроби".

"Милена, ти си?"

Очи јој, хладњикаве и сузне, поигравају. Напреже се, хоће да се осмехне, око усана јој грч.

"Ниси се обрадовао? Туђа сам ти, одвратна, знам".

Окрену ми леђа, прескочи праг и оде до огњишта, седе на камену плочу, повуче сукњу према куковима, узе дрво и баци га у ватру. Пламен сукну у оџак. Видех је обасјану, тресла се, јецала. Коса јој, сада светлија, готово смеђа, изгубила боју пламена, сукња јој тесна, и џемпер; груди јој нарасле, бокови широки.

"Ти си луд. Намамио си ме, обећавао".

"Видео сам те у Хајату", рекох уздрхталим гласом.

"Будало, то си био ти; у оним огледалима смо били ти и ја, лоше одражени. Али ти ниси могао да видиш себе, ружног".

"Схватио сам, одмах сам схватио; није био Давид, али је био човек који личи на њега".

Она устаде, потрча, стаде испред прага, осмехну се и махну.

Нисам оклевао; нисам смео да је изгубим; створих се, истог часа, поред ње, десним боком сам је додиривао. Она ме одгурну, али нисам одустајао, спустих шаке на њене кукове, навалих.

"Видеће нас неко, будало", шапнула је.

"Ма не, како, сами смо".

"Естика је горе, на тавану".

Блудница, лаже ме, помислих увек ме лагала, шапнух и осетих како летимо, загрљени, летимо изнад бескрајне провалије и падамо, падамо.

* * *

Хладно је јутро, хладни су и зидови, и прљави прозори, све. То јутро и та кућа; гарави зидови, запуштени чункови и дим који куља на све стране; све то ме подсећа на оца који жури поред шпорета и дува, ознојен, не би ли распирио ватру; подсећа ме та кућа на мајку која, из прикрајка, гледа, смешкајући се, на невештог оца. А онда се, и кућа, и мајка, и отац губе из моје свести.

Тамо где је малочас био шпорет, тамо је сада кревет, на њему Милена, покривена старим и прљавим поњавама; мешкољи се, видим; подрхтавају јој очне јабучице, верујем да је будна, чека да чује мој глас.

Али сада је, поред мене, с леве стране, човек, низак, дебео и незграпан, с пиштољем у руци; до њега мој отац, који унезверен, чека да се пијандура удаљи; мој отац, јадник, стрпљив, гута пљувачку, колута очима, не сналази се, свега му је доста, остао је сам, нада се да сам довео праву девојку и да ће нам она, чим устане из прљаве постеље, подарити наследника.

Непознати се ослобађа пиштоља, гура га према оцу, узима флашу, приноси је устима, забацује главу уназад, чујем: клокоће.

Милена се окреће зиду, навлачи јастук преко лица, плаче.

Непознати, са терасе, избезумљен и знојав, виче:

"Видећете ви вашег Бога, видећете".

Отварам врата, излазим.

"Коме је остављаш?" - пита отац. "Зар ништа ниси направио? А ја сам могао, ја и твоја мајка, ми смо могли, могли смо, родили смо четворо".

На прагу сам, окрећем се.

Милена је, видим, устала, шуња се око шпорета, склања косу са лица, шапуће:

"Ах, слатки гаде, у шта си ме увалио?"

Отац је испод амбара, пропиње се; видим: скакуће и покушава да дохвати кофу која виси на греди, испод стрехе.

"Кажи оцу да упрегне краве", болно се смешка Милена, "родићу га у оној шуми, испод гробља, то хоћеш, је ли?"

"Родићеш близанце", рекох и пробудих се.

 


[početak][sadržaj][geografija][kultura][manastiri][privreda][turizam][sport][organizacije][webmail]
[zanimljivosti][adresar][dogadjaji][druženje][informacije][mediji][autori][sponzori][email]

www.uzice.net

Jugoslovenski TOP Portal