NAGRADA
"MEŠA SELIMOVIĆ"
ZA 1999. GODINU

Milosav Tešic

SEDMICA

Izdavač: SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA, Beograd, 1999.

U lirskom spevu "Sedmica" Milosava Tešica, koji je propraćen iscrpnom uvodnom studijom Aleksandra Jovanovića "Stvaranje pesme kao stvaranje sveta", čitaocu se predočavaju izvesne pretpostavke za razumevanje njene "kosmogonijske" dimenzije, poredeći je sa Njegoševom Lučom mikrokozmom i knjigom Ivana V. Lalića Četiri kanona.

Indirektno i neposredno sugeriše se da je reč o religioznom pesništvu, koje izvesne motivske (starozavetna "Knjiga postanja" i novozavetno svedočanstvo o Hristovom stradanju) i stihovno-formalne predloške, osobito one iz srpske liturgijske poezije (kondak, svetilan, stihira, kanon) preoblikuje u skladu sa osnovnim Tešićevim naumom o proslavljanju božanske, ali i pesničke moći da jezikom molitve ili molitvom jezika dopre do "smislene vatre".

Vapaj za "košticom smisla"

Ipak se sve ove odrednice, kao i Tešićevo versifikacijsko majstorstvo, moraju prihvatiti sa merom opreza, posebno kada je reč o pesniku koji vlastiti glas neprestano podređuje metatekstualnim, dakle formalnim uslovnostima pesničkog teksta kroz koji pokušava da ga objektivizuje, ali često i potisne, zatrpa, fasciniran Jezikom kao simbolom svetosti i Božanskog trona. Složena kompozicija knjige ("Sedmica" i "Sedmica sa malim jutrenjem") može ukazivati na izvestan rascep, ali potom i prevazilaženje primarno starozavetnog, a u suštini paganskog doživljaja sveta koji pesnik artikuliše u prvom delu. U drugom delu, ona je prožeta novozavetnim duhom, ali se njena imaginativna i jezička aura neće bitno promeniti, iako se dodatno uvode nacionalni motivi.

Doživljaj Božanskog čina je jedan i jedinstven, a uvođenje različitih liturgijskih obrazaca samo će varirati izvesna problemska pitanja naznačena još u prvom delu knjige: večito kainovsko lutanje koje se simbolički prenosi na ljudsku i pesničku nemoć (jalovost), vapaj za "košticom smisla" koju pesnik uprkos venčanju "Demetre i Flore" ne oseća, sponzaju da je Adamovo i Evino sagrešenje oduzelo čistotu, ali im je zauzvrat podarilo razlikovanje dobra od zla, ljubav od mržnje. Drugim rečima, mogućnosti izbora, na koje Tvorac samo ukazuje, ali ne odlučuje umesto čoveka.

Lirski junak Tešićevog speva, međutim, menja svoje pozicije u stvaralačkoj lestvici, što se ne može isključivo tumačiti nekakvim "silaskom u vreme" ili njegovom anticipacijom, još manje proročkim aspektima. Njegov problem je u tome što nije uvek jasno iz koje se pozicije oglašava - da li iz pozicije čoveka / pesnika, ili samoga Tvorca sa kojim se on u svom jezičkom magnovenju izjednačava. Tako, u "Nedelji" koja se sastoji iz sedam pevanja, dolazi do smisaone nejasnoće da li se iskaz pripisuje Tvorcu ili pesniku: "Ne vidim s trona Drvo života. / Žedne mi oci trnjem se pune", iako šesto pevanje počinje, a i završava se iskazom lirskog junaka: "Goli i prazni, krećemo krotko, osnove druge Božija potko". Biće da je ovde reč ne o svesnom preplitanju pesničkog i božanskog glasa, već o nesvesnoj vrednosnoj zameni pesničkog i Božanskog čina koji su iako simbolički bliski, esencijalno neuporedivi.

Prevazilaženje ograničenja

Ako se sve, baš sve, podređuje "metrici bola" i opsesivnoj želji da se to slije u jednoj velikoj "onomatopeji trajanja", onda je Gospod zaista "pesma granatih strofa, složenog ritma, / čiji su vrujci crveno more", itd. Ima međutim primera koji svedoče ne samo o deformaciji reči, već i o iznuđivanju smisla, jer autor želi da sve zakone poetske tehnike i najraznovrsnijih tradicija ispoštuje istovremeno i na istom mestu: folklornu, kostićevsku i koderovsku neologističku praksu, vinaverovska "zvučna ekumena", dučićevsku uglađenost u metrici, miljkovićevsku sintezu simbolizma i nadrealizma, Lalićevu modernu melanholiju. Otud čitamo i ovakve stihove i to kao refren jednog od ronda: "U samu sebe tek bi unatraške" ili "po Tikvi bunca kukurek maslačka". Takođe se ponegde čini isforsiranom neologistička praksa: reči kalkovi poput "raspamet - sveza", ili izvedeni pojmovi kao "žubor frulstva", što se često čini zarad metričke pravilnosti i bravuroznog rimovanja.

Milosav Tešić najbolje piše u onim delovima knjige u kojima ima blizak, prisan odnos sa ambijentom - najčešće su to pejzaži, biljke, bilo da je reč o idiličnom, ili fantastično-grotesknom doživljaju ("Sreda", delovi "Nedelje"). Ima, međutim, jedna pesma koja otvara velike mogućnosti pesniku u prevazilaženju ograničenja koje mu je nametnula "metrika bola". To je kratka pesma u "tešićevskom" heksametru Kondak sa figurom časno je biti u kojoj su unutrašnje leksičke tenzije razrešene, ritam najbliži ispovednoj molitvi, gotovo govorni, kao šapat, a odsečan, sa senkom prolaznosti koja priziva Vojislava i Disa, pesma jednostavna i potresna: "Časno je biti nosilac rane, žive i čiste,/ s nimbusom bola koji, rastresen, trusi sa trešnje poznog/aprila;". Spoznaja bola ovde katarzički priziva one dve, tri suze koje pesnik moli da mu podari Bog u pesmi Kriješ li lice, Gospode? Teškom mukom, u Sedmici se iz "bleskanja kala" lirski glas probija do drva života koje po N. Velimiroviću mora potražiti najpre u sebi. Nakon iskušenja, patnje, samospoznaje, iskupljenja, nakon svega.

Bojana Stojanović-Pantović


[početak][sadržaj][geografija][kultura][manastiri][privreda][turizam][sport][organizacije]
[zanimljivosti][adresar][dogadjaji][druženje][informacije][mediji][autori][sponzori][email]

www.uzice.net