Иван Ршумовић

ПОТРОШЕНЕ ДУШЕ

(Иван Ршумовић: Тринаест минута, Легенда, Чачак, 2003)

После читања другог романа Ивана Ршумовића, ужичког песника и прозаисте, намеће се питање: зашто је човек лиричан у болу и љубави? Одговор би могао да гласи: зато јер та стања, мада различита по природи и оријентацији, извиру из најдубљег и најинтимнијег дна нашег бића. Та два, дубоко проживљена, наречена осећања не само да одређују Ршумовићево тематско упориште, већ покрећу машинерију његове литерарне праксе.

Књижевна и етичка димензија романа Тринаест минута у знаку су егзистенцијалних питања, али у потрази за оптималним исповедним обликом прозна вештина нашег писца све претвара у наизглед нестварну игру са временом и простором, поприште где се се преиспитују разлози смисла и апсурда једне животне драме, живота уопште, који, дакако, без бола и љубави може још само празнину да њуши.

Окосница фабуле романа Тринаест минута подређена је сталном сукобу приповедача и идеје да се катарзом, из секунде у секунду, прича главног јунака порекне, ако већ не може да се избрише, јер је сила меморије неумољива. Стога овај роман можемо читати и као ланац епифанија, а пут избављења је, ма како то сентиментално звучало, пут љубави. Јер, рећи ће, на крају стрмоглавог путешествија у поноре властитог бића, главни јунак: љубав је довољна у борби против бесмисла.

Када Будимир Теодосић, главни јунак романа, професор историје који на почетку четврте деценије живота схвата да се темељи науке у коју је уложио најбоље године сурово и опасно климају, претећи да поруше много више од истине и судбине друштва у коме се родио и одрастао, када, коначно, човек чији идеали нису кадри да управљају његовим животом направи судбоносни корак у царство ништавила, читалац постаје сведок његовог напора да не подлегне патетици "мрака срца". Трагови прошлости преплављују време приповедања, Ршумовићев јунак актуелизује колективну повест која га као вртлог увлачи у мрачне поноре малодушности.

Истовремено, талог личног, дакле ефемерног, прекрива објективне историјске слојеве, историја се прожима субјективношћу. Тако ће простор некадашње Југославије, у којој је главни јунак "несвесно" индоктриниран идеолошким предсказањем о светлој будућности, постати утопијски простор жудње за недостижном правдом, да би, насупрот томе, интегритет и смисаони ослонац егзистенције пронашао у пробуђеној љубави према ближњим и најближим. Страдалник у добу које карактерише култура императивно посвећена култовима историје и слика света по мери разума, спас проналази у "недодирљивој" вери у Бога, која га носи натраг и потврђује живот у венама. У њему ће, упркос претећим изазовима, коначно проговорити Богочовек.

Има исто онолико разлога да се убијемо колико и разлога да останемо у животу, пише на једном месту у књизи На врхунцу безнађа Емил Сиоран, с том разликом, додаје он, што су ови други старији и постојанији; имају већу тежину од првих јер се поистовећују са нашим пореклом, док су први, будући плод искуства, односно скоријег датума, истовремено наметљивији и неизвеснији. Рекли бисмо да Ршумовић кроз судбину свог јунака проналази једино могуће решење за самоубиство, проблем свих филозофских (и не само филозофских) проблема – препознати Богочовека у себи.

Исто тако, кроз монолог свог јунака, Иван Ршумовић проблематизује питање о (зло)употреби историје у нашим животима, тачније, чини упитном меру историје у нашој стварности, ону меру која такозваном малом човеку и народу доноси премало добра.

Клонећи се линеарног реалистичког приповедања, а доследан приповедању из монолошке перспективе, писац романа Тринаест минута (симболика броја тринаест у наслову није случајна), написао је стилски уједначен, (пост)модеран психолошки роман, мозаичне наративне структуре у којој ритмичка смена времена и простора успоставља складне релације између приче о људском паду и разлозима опстанка које ваља тражити у "свету иза света", у себи исто онолико колико и у једва видљивој светлости Свеприсутног.
Када крај овог романа изненада донесе жуђени расплет, тад, на тренутак, поверујемо да трагедија коју живимо последњих година може бити једноставно разрешена преко ноћи, упркос чињеници да нам је писац показао скученост људских могућности. Али једноставна решења су увек најтежа решења.

Иако настао из креативне жеље да се покажу многе обмањујуће чињенице реалности, многе апорије модерног света, пресудан разлог за читање романа Тринаест минута је је његова главна тема – трагање за суштином у магли изгубљеног и незаустављивог времена. Реч је о младалачки храбром и искреном прозном штиву, до сада најзрелијем пишчевом остварењу које га сврстава у онај круг стваралаца савремене српске прозе, који покушава да на искуствима постмодернизма помери формално-садржинске границе жанра.

Зоран Јеремић


[početak][sadržaj][geografija][kultura][manastiri][privreda][turizam][sport][organizacije]
[zanimljivosti][adresar][dogadjaji][druženje][informacije][mediji][autori][sponzori][email]

www.uzice.net