Миленкo Пајић

СТАНИЦА ПРИЧА ПОЖЕГА

Издавач: Народна књига, Београд, 2002.

Како испричати већ испричану причу? Како започети већ завршено, а при том, без посртања, доказивати недоказиво, откривати већ откривено... и у гомили дилема без понуђеног одговора утонути у речи, приче, есеје... у духовно наслеђе старије од најмоћнијих, вредније од свег богатства света... и без патетичних тонова у схватању нашег несхватања докучити трагове испомераних времена и простора, усклађених, а историјски, географски и у сваком другом смислу недодирљивих појмова...

Из снажне, повремено нејасне реченице (у смислу заустављања и премишљања над понуђеним судбинама), избија богата ерудиција, бескрајан духовни простор, мистична истина и непрекидна трагања. Из обичног животног талога израњају такође обични, ничим значајни ликови од којих судбински колажи стварају мислене жонглере, интелектуалне акробате замишљене и забринуте над судбином света у нестајању... или настајању? Дилема траје, одмотава своје клупко без почетка и краја, а позитивна енергија не јењава, не посустаје, снажно трага за осмехом и пркосно показује да је дух неуништив, неуоквирљив, неукротив... и ту негде, на границама без непостојећих граница, живе и станују приче и јунаци Миленка Пајића, на увек прометној, често препуној, али никада празној Станици прича Пожега.

У духу добрих уметничких манира, осмишљеног и, пре свега, јединственог стила, Миленко Пајић нас уводи у још једну одличну књигу, при томе остајући доследан већ зацртаним и за њега веома карактеристичним принципима књижевног стваралаштва: јединствен стил, стално експериментисање са формом и идејом, тежња за изразом насталим у делима сопствених књижевних узора (Попа, Кафка, Киш...), али и свесно одрицање од шире читалачке публике, јер Пајићев израз не може свако да прати.

Ова карактеристика наглашена у ауторовој књизи Недеља, у Станици прича Пожега добија посебно обележје. Наиме, аутор се у првој књизи упушта у експериментисање поезијом и слободним поетским, па и поетско-прозним формама, док у Станици, по много чему јединственој књизи, Пајићеве духовне акробације улазе у свет прозе, у уметнички свет много незахвалнији за експериментисање каквом је сам аутор склон. У том обрачуну са језиком, формом и стилом, Пајић излази као величанствени победник: његова прича је колаж, немерљиви духовни ребус који захтева потпуно трагање, препуштање, уживљавање... аутору се повремено може приговорити на монотонији, чак празном ходу, досади...

Но, то је само добро осмишљена замка: писац је упоран да допре до захвалног читаоца, читаоца који ће умети да разуме и стигне до смисла белине неисписаног папира или наизглед бесмислене речи... свесно жртвујући читалачки квантитет, из своје публике Пајић цеди суви квалитет и као да каже: "Па, добро. Није много. Али много вреди".

Овакав читалац неће бити ускраћен од аутора за своје стрпљење и упорност, преданост стилу и форми који у себи носе велике замке, али и поруке: добиће улазну карту на Станицу прича Пожега, али и доживотно чланство у Друштву срећних сањара. Одједном, наћи ће се на једном од колосека, препуштен ауторовој, али и сопственој имагинацији, упорно трагајући за светом у нестајању или за светом у настајању, сучељавајући се са бесмислом али и смислом, путујући, долазећи и одлазећи, и увек исходиште налазећи на једном од колосека. Пробуђен из сна у који нас је увукла јава Пајићевих мистификација, читалац открива јединствен виртелни свет књижевности, једну и јединствену кратицу која нам показује да права и дубока уметничка имагинација није мртва, да се отима из летаргије и дубоког сна у који је увучена духовном кризом цивлизације, да за виртуелизацију стварности нису неопходна савремена електронска средства, да је сасвим довољан и један необуздани и маштом испуњени људски дух...

Пајићева Станица представља и почетак и крај једног путовања, отвара нам видике које не видимо, али и које видимо, но које, услед замагљености прозорских окана, неразазнајемо најбоље... ни лица, ни време, ни просторе... и све, као и у Недељи, писац нам нуди једно суочење, јавни час истине која то јесте – само којој ми, због сопственог приступа животу, јесмо или нисмо спремни да се предамо. Свака животна прича је настала на једном од колосека, свака тежи да пронађе свој пут до Творца, свака нуди јединствени panta rei судбинског точка, али скице које настају на том путовању, по дубоком Пајићевом убеђењу, лични су печат сваког путника, његова духовна различитост и богатство сањања...
На одређени начин, ова књига је наставак Недеље, потпуно духовно прочишћење света књижевности од света стварности. Зато Друштво срећних сањара, у Пајићу налази достојног чувара илузија.

Пратећи књижевне токове последњих деценија, био сам у дубоком убеђењу да је српска књижевност, иако тематски веома богатог и захвалног материјала, запала у дубоку, како стваралачку, тако и персоналну књижевност. Мој књижевни израз, трагање, стил, форма – одупиру се владајућем тренду у књижевности, самим тим, моје тежње су усмерене ка борби против доминантних књижевних реалности. Но, ово је била само мала дигресија, убачена да објасни дубину моје емоције као и радост што је Миленко Пајић, ако не истог, онда сличног схватања књижевности и свега онога што би она требало да буде. После читања Недеље и Станице прича Пожега, мој оптимизам је већи, а вера у победу истинских духовних вредности непоколебљива.

Иван Ршумовић


[početak][sadržaj][geografija][kultura][manastiri][privreda][turizam][sport][organizacije]
[zanimljivosti][adresar][dogadjaji][druženje][informacije][mediji][autori][sponzori][email]

www.uzice.net