Milorad Iskrin

KAFANE I PEKARE UŽICA

Izdavač: DP "ART", Užice, 2002.

Istoričar Milorad Iskrin napisao je nesvakidašnju knjigu, čiji sadržaj prevazilazi naslov - "Kafane i pekare Užica", zato što je to svojevrsna istorija Užica od 1839. do 1945. godine, dakle perioda kroz koji autor rekonstruiše postojanje, izgled i atmosferu kafana i pekara starog Užica.

U prvom poglavlju knjige navodi se 195 kafanskih mesta sa preko 400 kafana. U drugom autor objašnjava kafanu kao instituciju, odnosno čemu je sve služila, navodeći 16 namena. Treće poglavlje vodi čitaoca od kafane do kafane, to je zamišljena šetnja delovima Užica u kojima su postojale kafane i pekare o kojima autor piše.

Posebna dragocenost knjige su 173 fotografije koje prikazuju staro Užice, njegove kafane i pekare, ljude i događaje koji čine jedno vreme, a sve to uhvaćeno istorijskim pogledom koji se prati radoznalo, jer otkriva lepotu i dušu grada.

Na kraju knjige, koja ima 328 strana, nalazi se registar sa 1309 imena svih onih koji su se u ovom dugom periodu bavili zanatima vezanim za ugostiteljstvo i pekarstvo. Imena su data azbučnim redom, a razvrstana su po zanatima.

Milorad IskrinMilorad Iskrin (Užice, 1937) uložio je veliki istraživački trud da prikupi građu za ovu vrednu knjigu. Trud se isplatio, jer imamo zanimljivu istoriju starog Užica. Uz autorove prethodne knjige, "Užice koga više nema" (1993, drugo izdanje 2001) i "Česme užičke" (1995) čitalac može krenuti na zanimljivu šetnju starim Užicem, uz obilje istorijskih podataka i starih fotografija.

Milorad Iskrin je istoričar, diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1977. godine. Radio je kao nastavnik u Osnovnoj školi "Dušan Jerković", a od 1992. do penzionisanja 2001. godine bio je direktor Istorijskog arhiva u Užicu. Autor je stručnih radova u "Užičkom zborniku" i "Nastavi istorije", tekstova o Užicu i poznatim Užičanima u listovima "Vesti" i "Užička nedelja", koatuor je monografjie o Osnovnoj školi u Sevojnu.

POGLED U BOLJU STRANU ISTORIJE

Govoriti o kafanama i pekarama sa ma kog drugog polazišta osim onog životno iskustvenog, po automatizmu metodološke sterilnosti, podrazumeva udaljavanje od suštine u kojoj traju ove nezamenjive institucije. Uistinu institucije, reč je prava u kontekstu onih vitalnih značenja koja omogućavaju organizmu svakog društva da nesmetano funkcioniše.

Jednostavnije rečeno - zamislimo gradove, varošice, pa i najzabačenija sela bez kafana. Grad, veliki ili mali, bez kafana je kao čovek bez nepca pred punim stolom đakonija. Urbani džin ili patuljak bez osećaja mirisa i ukusa lišen sposobnosti da oseti aromu života. Čak i oni koji retko zalaze u kafane, oni koji nisu ljubitelji dobre kapljice, kiselog kupusa i crevca na žaru, niti noćobdijanja do sitnih sati, ne bi mogli bez kafane. O suprotnom taboru koji sa kafanom leže i ustaje, izlišno je i govoriti. U čemu je zagonetka privlačnosti? Mislim da bi odgovor na to pitanje uništio čaroliju i da za njim upravo iz tog razloga ne treba ni potezati. Šta je život bez čarolije? Puko udisanje i izdisanje toliko predvidljivo u svojoj ravnomernosti, a ravnomerno se diše samo u snu.

Milorad Iskrin je, pišući Kafane i pekare Užica, vrlo dobro, instiktom pravog čuvara sećanja - što konačno i jeste spiritus movens svih dobrih istoričara - osetio da bi zbir ljudskih iskustava u vremenu bio jedno prilično spavanje bez svega onoga što su u tom trajanju značile i znače kafane i pekare. Strpljiv i pronicljiv posmatrač, darovit, kritičan i temeljan sakupljač i kolekcionar vremenskih slika, Iskrin nas na spontan, nenametnjiv način vodi u jedno vreme u kome su užicke kafane i pekare bile živi krvotok varošice koja je žurno pila sa novih evropskih izvora, ne odričući se draži nasleđa prethodnih vremena, kao vrednog talismana koji se može naći samo na vetrovitim raskršćima jugoistoka. Dolazeći iz blistavog jednošinaša 21. veka, čija svetlosna brzina zamagljuje vid terajući putnika kroz vreme da svoju trenutnu lokaciju očitava sa ekrana kompjutera, umesto da je prepozna jednostavnim pogledom kroz prozor, Iskrin nam vraća sliku malo uzdrmanu nežnim kloparanjem čađavog Ćire, i nepce paralizovano obrok-tabletama počinje da registruje mirise i ukuse.

Vedri, magični svet kafana-boemskih sretišta, kafana-pozorišta, kafana-banaka i menjačnica, kafana-ljubavnih kutaka, kafana-sastajališta seljaka, zanatlija i trgovaca, kafana - u koje majke šalju decu po čorbast pasulj i domaće kobasice sa žara, pekara - iz kojih diše i miriše ne hleb nego lebac, pekara - u koje se ide pravo iz kafana, pekara - u kojima peciva i testa mese zajapureni pekari velikih šaka i dobroćudnog osmeha, a ne mašine... To je svet takve jednostavne i neophodne radosti koji bi trebalo izmisliti da nije postojao!

Puštajući nas da netremice gledamo kroz vremensko okno u bolji deo istorije, Iskrin nam nehotično otkriva još jednu dimenziju kojom se drugi istoričari retko i nerado bave u svojim "velikim poduhvatima čuvanja velikih sećanja" - otkriva nam sadržaje iz istorije svakidašnjeg duha malih ljudi, dakle onih ljudi (najvećeg broja nas) koji jesu tkivo svih života, i prošlih i budućih. Veliki ratovi, bune, atentati, političke odluke koje su menjale svet, književne inspiracije, umetničke agonije, novi pokreti, velika poezija - dakle sve one za istoriju tako dragocene tačke kulminacije, počinjali su ili su otpočinjali gotovo uvek u kafanama. Istoričari se najradije bave tim velikim tačkama kulminacija, i gotovo se nikada ne bave mestima na kojima su se zametale, na kojim su odmarale, očajavale ili čekale pravi čas da strelovito izbiju na površinu, a da su duboko svesni da se to gotovo uvek dešavalo u kafanama. U atmosferi plavičastog rasenjavanja duvanskog dima, uz šampanjac ili kuvanu rakiju, uz čorbu od rasola ili cordon blu, uz konobara ili kafedžiju koji svog gosta zna u brk, uz sevdalinku ili Radecki marš, bilo kako, ali u kafani svakako. Iskrin je sa svojim Kafanama i pekarama Užica prvi koji je uočio i dugo i radoznalo posmatrao taj svet kafana na jednom, njemu bliskom prostoru. Iskreno se nadam da je on samo prvi u nizu novih čuvara "malih" sećanja, jer pogled kroz prozor Ćire je neodoljiv, a u 21. veku ne mogu da naručim pivo za dame u flašici sa šeširićem, dok gledam kako se između dva udarca satarčeta po vrućem pečenju sa panja, razgovara o kraljičinoj novoj pariskoj toaleti ili dolazećem svetskom ratu.

Tamara Ognjević


[početak][sadržaj][geografija][kultura][manastiri][privreda][turizam][sport][zanimljivosti]
[adresar][dogadjaji][diskusije][informacije][mediji][autori][sponzori][email]

www.uzice.net