Зоран Јеремић

ВЕТАР РЕЧИ
(Књига разговора)

(Издавач: Народни музеј, Ужице, 2004, стр. 379)

Зоран Јеремић је већ познат као вредан новинар ужичких Вести и даровит песник. Објавио је две збирке песама: Степениште и Зимско светло. Члан је Удружења књижевника Србије. Недавно је из штампе изашла његова обимна и лепо опремљена књига разговора под поетичним насловом Ветар речи.

У књизи су интервјуи са тридесет и осам познатих савремених стваралаца. То су: Живојин Павловић, Александар Поповић, Никола Милошевић, Љубомир Симовић, Пуриша Ђорђевић, Антоније Исаковић, Милош Цветковић, Ратко Божовић, Филип Давид, Петар Луковић, Иван Чоловић, Небојша Попов, Зоран Ђинђић, Милосав Тешић, Добрило Ненадић, Видан Николић, Драгиша Милосављевић, Стеван Павловић, Михаило Пантић, Светислав Басара, Миленко Пајић, Ненад Жилић, Владимир Арсенијевић, Нада Тешић, Негован Рајић, Гојко Тешић, Ера Миливојевић, Милојко Кнежевић, Милан Туцовић, Драган Јовановић Данилов, Миодраг Станисављевић, Љубивоје Ршумовић, Божо Ковачевић, Радомир Верговић, Обрад Јовановић, Марина Костић, Милош Крњетин и Миленко Мисаиловић.

Међу овим именима обавештенији читалац препознаје имена стваралаца из више области, различитих интересовања и занимања. Међу њима има највише писаца и ликовних уметника, али и социолога, филозофа, етнолога, историчара, театролога, преводилаца, фотографа... .

По броју саговорника књига је својеврстан подвиг у својој врсти, поготово ако се има у виду криза локалне штампе, из које је ова књига интервјуа настала. Она истовремено потврђује да њен аутор жели да оствари нешто више и вредније од краткотрајне новинарске вести.
Јеремићева књига Ветар речи подељена је у седам добро насловљених и компонованих целина: Чекајући чудо, Дневник колективне несанице, Име клетве, Реторика снажних очева, Приче са друге обале, Унутрашњи град и Читање отисака. Сами наслови говоре о песничком карактеру ове књиге препуне разноврсних тема, идеја, мисли, доживљаја и живописних слика.

Из ауторове напомене дознајемо да су изабрани текстови за ову књигу објављивани у периоду од 1994. до 2004. у недељним листовима Ужичка недеља и Вести, као и у часописима за књижевност, уметност и културу Повеља и Међај. Разноврсност тема и различитост мишљења о истим питањима сведоче о тематском богатству књиге, али и о једном хаотичном времену о коме Јеремићеви саговорници сведоче.

У књизи ипак преовлађују нека занимљива и инспиративна питања која се могу посебно издвојити и назначити. Скоро сви ствараоци говоре о своме схватању књижевности, народног и песничког језика, сликарства или пак неке друге области којом се баве. Они исказују неку врсту своје аутопоетике која има индивидуални значај, али и општију вредност за разумевање стваралаштва уопште. Важно питање кога се дотичу многи ствараоци јесте морал, појединачни и колективни, као једна од неизбежних тема у овом променљивом времену. Реч је о кризи морала савременог српског друштва. Неки Јеремићеви саговорници посебно истичу појаву полутанства и непреврелости нашег друштва. Реч је људима који су напустили село и традиционалну сеоску културу, а који нису стигли, нису успели или им се није дало да досегну вредности и правила савремене градске цивилизације. Тај својеврсни цивилизацијски и културни вакуум узрок је многим невољама у нашем друштвеном животу друге половине 20. века.

Мали је број учесника у овим разговорима који се нису дотакли питања политике, ове наше али и оне европске и светске. Рушење Берлинског зида, распад Совјетског Савеза, прекомпозиција Европе и распад Југославије опште су теме и шири политички контекст који Јеремићеви саговорници покушавају да разумеју, објасне и осмисле. Најчешће говоре о демократији, равноправности, узурпацији људских права и слобода. Посебно се осврћу на политику Слободана Милошевића и бомбардовање "као лудило историје" и "закон јачега" који су нас задесили 1999. године.

Промене од 5. октобра 2000. године заузимају значајно место у размишљању стваралаца са којима Јеремић разговара. С тим у вези су и питања о стварању и пропасти Југославије, о Србији и Србима, српској историји и Косову, политици и српским заблудама и поделама, српском национализму и политичком аутизму, улози Српске академије наука и уметности итд.

Детињство и завичај су честе теме о којима Јеремићеви саговорници размишљају. Они истичу значај детињства у људском и стваралачком развоју, као и значај завичаја за уметничко и свако друго стваралаштво. Из прича о завичајном Ужицу може се реконструисати и доживети слика нашег града 20. века. Из разговора са ствараоцима Ужичанима читалац ће пронаћи занимљиве појединости о Гимназији, Соколани, Народној библиотеци, Великом парку и другим важним тачкама Ужица.

Јеремић зна ко је ко у нашем културном и научном животу, он разговара са добро изабраним личностима које су се оствариле у својим областима и постале врло значајна имена савремене српске културе. Снагу њиховим речима даје дело које су створили. Осим тога, читајући Књигу разговора видимо аутора Зорана Јеремића као вештог и обавештеног новинара који уме да води разговор, да поставља права питања и да подстакне саговорника да искаже своје ставове и мисли.

Зоран Јеремић је успео да за наше локалне прилике напише једну атипичну и корисну књигу, која нам проширује видике и која ће, верујемо, имати своју читалачку публику.

Ратомир М. Цвијетић


[početak][sadržaj][geografija][kultura][manastiri][privreda][turizam][sport][organizacije]
[zanimljivosti][adresar][dogadjaji][druženje][informacije][mediji][autori][sponzori][email]

www.uzice.net