Весна Делић

УМАЋИ ОГЛЕДАЛУ

(Издавач: Арт-логос, Београд и Центар за културу, Бијела, 2000)

У издању Арт-Логоса из Београда и Центра за културу из Бијеле, 2000. године је издата књига Весне Делић, под насловом Умаћи огледалу. Тако је још пре четири године ова млада Ужичанка, иначе студент Економског факултета у Крагујевцу, храбро и изненада, закорачила у свет књижевности, да би се, још изненадније, из њега повукла. Овим не желим да прејудицирам, на основу прочитаног, али Весна Делић има шта да понуди читалачкој публици. Да ли ће тако бити убудуће, видећемо. Чињеница је да је невелика прозна творевина наговестила значајне могућности младе ауторке, па је и пауза од четири године ван света књижевности губитак и за њу и за потенцијалне читаоце. Зато сам ове редове посветио представљању ауторкиног првенца.

Умаћи огледалу је прозна творевина између романа и новеле. То је основни закључак који се намеће на основу техничких карактеристика књиге. Но, када се препустимо тексту књиге, суочавамо се са садржајем који има све одлике модерних, постмодернистичких романа. Брза, узбуђујућа радња са непредвидивим обртима и епилогом просто приморава читаоца да у једном налету прочита књигу, да јој се препусти све до самог краја и да га остави да дуго размишља над садржајем књиге. Ауторка свесно препушта улогу главног лика мушкој особи, па још пише у првом лицу, што читаоца прилично збуњује. Оваквом приступу се нема шта приговорити, уосталом то је само још један доказ уметничке слободе и маште, али је врло значајно да Весна Делић врло вешто успева да дочара осећања једног мушкарца и његове поступке. Мајсторство је управо веће што је писано у првом лицу.

Даље, радња је замишљена и смештена у време владавине социјализма у источној Европи. Ово даје посебну драж причи, али никако ауторкиним освртом на политичке прилике, већ једном причом апсолутно отвореном и несвакидашњом, тематски уобличеном тако да одаје један нестваран свет, свет за себе, помало декадентан али очито незаинтересован за све оно што га окружује и што се вани дешава... свет љубави, уметности, интелекта, филозофије. Ауторка се игра са својим ликовима, као да и сама живи у том свету, помало одвојеним од реалности... и као да нам наговештава да и сама изражава протест против света у коме сада живимо, храбро повлачећи паралелу са светом из своје књиге. Писац користи обрасце који су последњих година посебно карактеристични за младе ауторе: измештање радње и ликова ван ових простора, тематски опсег уоквирен у интелектуална и духовна разматрања одвојена од реалног света саме приче, па и саму емотивну дистанцу од својих јунака... све је наизглед посвећено једној фантастичној столици из доба Луја XIV. Помало опсесивно занимање јунака за поменути предмет, само је средство повезивања и средиште око кога се сусрећу, разговарају, полемишу, свађају, воле или мрзе јунаци ове књиге.

Права прича је у позадини, сва у симболима и алегорији и онај читалац који не загребе по површини остаће ускраћен за одговор о смисаоности саме приче и онога шта је писац, у ствари, желео да нам поручи.
Иако уоквирена, идејно и тематски разрађена, са чврстом и уверљивом конструкцијом постављена прича, она у својој основи има једну мањкавост: несумњиви утисак да је ауторка своју причу могла да прошири, да се више позабави унутрашњим превирањима својих, иначе врло занимљивих ликова, да се слободније упусти у описе... све је помало нагло заустављено, пресечено. Усуђујем се да тврдим да је овај недостатак последица младости и неискуства. Не постоји препрека да ауторка, уз искуство и књижевну посвећеност, у будућности се посвети отклањању овог недостатка. Истичем, прича је снажна, модерна, уметнички постојана, вероватно написана у једном даху... зато је и неопходно да се и сам аутор врати и сада, са дистанце, промисли да ли је то коначна верзија.

Овим никако не желим да порекнем очите вредности које наша суграђанка исписује на својим страницама. Утисак је у сваком случају врло повољан и охрабрујући. Богат и временском оквиру приче прилагођен речник, занимљива, прецизна, одмерена и питка реченица, вешто вођена и непредвидива радња, врло убедљив стилски поступак... то су основне карактеристике пера Весне Делић. Мислим да ће ретко ко у овој књизи открити пишчев првенац, а да ће чуђење читалаца, посебно књижевних зналаца бити тим веће када се зна да се ауторка овде (за сада, надам се) зауставила.

Овакви таленти су потиснути и то је велики проблем овог времена и цивилизације. Али, овај коментар никако не сме да обесхрабри, поготову младе људе. Иначе, песници би заћутали, сликари би зауставили своје покрете, музичари би одгурнули своје инструменте... и све би утонуло у сивило просека. Уметник је дужан да се упусти у борбу за бољег човека, за духовност и лепоту. Ова књига нам у свом позадинском слоју и наговештава да је свако време слично, да у себи носи наглашено негирање духовних вредности и смисаоности живота... самим тим може се закључити да је борба правих уметника у сваком времену била и остала иста, само се време мењало. Отуда мој, помало и субјективан осећај да је уметник осуђен на сталну борбу и жртвовање.

Весна Делић је талентована, млада ауторка и надам се да ће се значајније посветити свету књижевности. Њено перо има све одлике истинских уметничких и, што је и важније, духовних вредности. Штета би било не искористити га. У то нас уверава Умаћи огледалу.

Иван Ршумовић


[početak][sadržaj][geografija][kultura][manastiri][privreda][turizam][sport][organizacije]
[zanimljivosti][adresar][dogadjaji][druženje][informacije][mediji][autori][sponzori][email]

www.uzice.net